Kada je pre 14 godina ustanovljena nagrada "Marija Ilić Agapova", kao priznanje najboljem beogradskom bibliotekaru, nije bio mali broj onih koji su se zapitali - ko se krije iza tog imena. Greška je, čini se, ispravljena upravo "rođenjem" ove lovorike, s kojom je značaj prve upravnice Biblioteke grada Beograda "oživeo".

Marijino mesto rođenja je selo Pađene kod Knina, a datum - 14. avgust 1895. Bila je najmlađe od trinaestoro dece Lazara Ilića, vinogradara, i Marije Opačić, domaćice. Pošto je osnovnu školu završila u rodnom mestu, sledila je sudbinu sestara, koje su školovanje nastavile na Ruskom institutu za devojke na Cetinju. Knjiga je bila njen štit, a učenje jezika - neopisivo zadovoljstvo. Na listi onih koje je tokom života savladala bili su - francuski, ruski, engleski, nemački, italijanski, latinski i češki. Bila je ne samo nadarena, nego i vredna i odgovorna, pa je pohađala mnoge kurseve u Rijeci i Zagrebu, kako bi se što bolje pripremila za Državnu realku u Splitu. Tu je 1918. godine i diplomirala, a potom odlučila da snove "dosanja" u Zagrebu, na Pravnom fakultetu. Marija nije ni u čemu bila prosečna, pa ni u odbrani doktorske disertacije, koja je bila u rangu srednjeevropskog doktorata kakav je, recimo, imao naš Nobelovac Ivo Andrić. Počela je da radi kao pripravnik u struci, a pošto je 1926. položila advokatski ispit, mogla je ozbiljno da se bavi advokaturom. Videla je sebe kao braniteljku pripadnica nežnijeg pola i malo-pomalo postala je jedna od najvećih pobornika ženskih prava, boreći se na svim "frontovima". Sve što je imala da kaže u njihovu korist, stavljala je u "izlog" časopisa organa alijanse ženskog pokreta u Jugoslaviji, objavljujući članke. Bila je glasna i strasna u toj borbi. Dame su joj verovale i volele. Ljubomir Durković Jakšić je 1984. u "Godišnjaku grada Beograda" zabeležio da je Marija posebno volela Beograd.

- A kada je u njemu održala predavanje o problemu žena, zavoleli su je Beograđani i Beograđanke, pa su joj omogućili da i ostane u njemu - naveo je Ljubomir. - Za tu pomoć ona se svome voljenom Beogradu odužila, pored ostalog, velikom naučnom publikacijom o tom gradu. Kada je opština grada Beograda proslavljala 125. godišnjicu od oslobođenja Beograda pod Karađorđem, koja se navršavala 30. novembra 1931. povereno joj je da napiše "Ilustrovanu istoriju Beograda", u svrhu što boljeg poznavanja slavne velike prošlosti grada i širenja ljubavi prema njemu.

Od 1929. radila je kao bibliotekar, od 1930. kao stalni referent za Biblioteku pri Kulturnom odseku. Dve godine kasnije je postavljena za upravnicu Biblioteke grada Beograda, a kada je 1940. Odeljenje Biblioteke i Muzeja Kulturnog odseka podignuto na stepen Odseka Opštine, postavljena je za njegovog šefa. Bila je aktivna kao članica Beogradske sekcije Društva jugoslovenskih bibliotekara, a struku je branila i na zasedanju Međunarodnog komiteta bibliotekara u Bernu i Tunu. Od 1941. godine njeno zaduženje je Muzej grada kojim rukovodi. Ljubav prema knjizi i potreba da ukaže na značaj čitanja, provejavala je iz svakog njenog dela. U "Javnim bibliotekama" koje je objavila 1934, piše:

- Iz stare rečenice koja je bila poznata još u srednjem veku: "Nek sramno umre onaj, koji ne voli knjigu", vidimo da je ljubav prema njoj bila razvijena mnogo pre našeg vremena - navela je Marija, pišući o istoriji prvih biblioteka, njihovom uređenju, štampanju knjiga, potrebi da bibliotekar izađe u susret svakom čitaocu, da ga bodri i nađe mu baš onu knjigu koju želi.

Akcenat je stavljala na potrebu za razvojemi negovanjem čitalačkih navika, pogotovo kod dece, citirajući Šarla Ogistena Sent Beva: "Nemati osećaj za knjigu, znači nemati osećaj za vrlinu, slavu, ljupkost i dobrotu". Bila je dovoljno uporna da ne posustane u odbrani svojih ideja i ostala je zabeležena kao inicijatorka osnivanja dečjih biblioteka širom Srbije.

- Može se reći da je Marija Ilić Agapova između dva svetska rata ponajviše doprinela razvoju čitalaštva kod omladine. A to je ono što je čini velikom bibliotekarom. Osim toga, ona je i prva dokazala da se biblioteke ne mogu razvijati bez stručnog kadra, pa je zato organizovala i vodila prvi bibliotekarski kurs - piše Ljubomir Durković Jakšić.

Za to što tokom Drugog svetskog rata nije prestala da radi, u miru je bila kažnjena. Dobila je otkaz, a 1947. godine penzionisana. Njen duh, međutim, nije klonuo. Hranila ga je prevodilačkim radom, koji niko nije mogao da joj oduzme.

I tako je bilo gotovo do kraja njenog života koji se ugasio 1984. godine u Beogradu.


ZNANjE JE MOĆ

U knjizi "Javne biblioteke", Marija piše:

- Naše doba nije potisnulo interes prema knjizi. I intelektualci, i radnik, i žena i dete, seljak, varošanin, danas više nego ikad streme znanju. Svi svesno ili instinktivno osećaju da je znanje glavno oruđe kojim će moći da se pobede savremene nevolje i reše teško razrešivi problemi.