Nekome je muzika način života, a njima je bila - život. Sa sestrama Janković, Danicom i Ljubicom, etnomuzikologija je u Srbiji postala više od nauke. Nije bilo narodne igre, melodije i pesme koje njihovo oko nije zapazilo, a ruka zabeležila. Stizale su svuda gde ih je ritam vodio, sakupljale, proučavale i opisivale tradicionalne običaje, analizirajući ih na terenu, rasvetljavajući ih u razgovoru sa najvećim pevačima, igračima i sviračima. Iza Danice i Ljubice ostalo je čitavo bogatstvo zapisano u osam knjiga pod imenom "Narodne igre" (bilo ih je oko 900), koje su štampane u periodu između 1934. i 1964. godine. I nije bilo to jedino čime su sestre Janković zadužile Srbiju.

Rođene su u domu poštanskog službenika Stanislava, Ljubica 26. juna 1894. u Aleksincu, a Danica u Lešnici četiri godine kasnije, 7. maja. Ujaci Tihomir i Vladimir Đorđević, vrli etnolozi, rano su u njima prepoznali muzički dar, zbog kojeg bi, govorili su, bio greh da ostanu samo na formalnom obrazovanju. U to vreme su već živele u Beogradu, pa je bilo izvodljivo da se uz redovne gimnazijske obaveze posvete i vannastavnim. Ljubica je sebe pronašla u violini i klaviru, a Danica je uz to svirala i čelo. Kada je čuveni Stanislav Binički proveravao Daničin glas i sluh, toliko je bio oduševljen, da joj je ponudio besplatno školovanje u tek osnovanoj Muzičkoj školi "Stanković". Bile su nadarene i za crtanje i za matematiku i za literaturu, tako da je sve te talente trebalo "uslišiti". Starija sestra je diplomirala na Filozofskom fakultetu, gde je studirala Jugoslovensku i uporednu književnost, srpski i grčki jezik, srpsku istoriju, a mlađa je krenula istim stopama, opredelivši se za engleski i francuski jezik. Danica je imala priliku da se dve godine usavršava na engleskom Oksfordu, posle kojeg je radila u Tetovu, a potom kao profesor u Ženskoj učiteljskoj školi u Beogradu. Prevodila je dela Marivoa, Molijera, Džejn Ostin, a režirala je i pozorišne komade, koje su njeni učenici izvodili. Karijeru je završila u Univerzitetskoj biblioteci "Svetozar Marković", gde je dugo bila jedini poznavalac engleskog jezika, što je ovoj instituciji bilo od velikog značaja. Ljubica je, radeći u Četvrtoj muškoj, a potom Drugoj ženskoj gimnaziji, širila znanje dodatnim studijama u Austriji, Nemačkoj, Engleskoj i Francuskoj. Bile su uspešne i omiljene profesorke, ali je njihov pravi život bio negde drugde. Zavela ih je čarolija narodne igre, povela ih je u neke nove svetove i tu su pronašle svoje mesto pod suncem.

Sudbina ih je vezala krhkim zdravljem, Ljubica je patila od Bazedovljeve bolesti, a Danica od dijabetesa, pa su obe lek pronalazile u sakupljanju domaćeg kulturnog blaga. Počele su da se bave strukturom i tipovima igre, razmatraju stil i tehniku, obrede, ulogu žene u muzici... Obilazile su Srbiju uzduž i popreko, putovale u Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Makedoniju i Sloveniju, upoznavale se sa svakom igrom lično, učile ih, doživljavale, ispitavale njihovu kulturnu pozadinu i vaspitni značaj. Nakon što su 1934. objavile prvu knjigu, Etnografski muzej u Beogradu je postao bogatiji za Odsek narodnih igara, koji je osnovala Ljubica. Starija sestra Janković je počela da vodi i Odeljenje za muzički folklor, za koje je mlađa već godinama prikupljala melodije. Visoko su se isticale u domaćim naučnim krugovima, naročito od momenta kada je Danica postavljena za naučnog saradnika Etnografskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti, a Ljubica izabrana za dopisnog člana SANU. Kada su 1952. godine izdale knjigu "Igre Jugoslavije", njihovo ime je odjeknulo van zemlje, u etar svetske etnomuzikologije i etnokoreologije. Bivale su sve cenjenije u inostranim krugovima, pa su postale dopisni članovi Međunarodnog arhiva za igru u Parizu, Odbora za narodnu muziku u Londonu i Nacionalnog komiteta za narodnu umetnost Amerike.

U njihovom domu u nekadašnjoj Podrinjskoj ulici broj 2 vodile su i kurseve narodnih igara, koji su bili veoma posećeni. Bile su nerazdvojne, sve do 18. aprila 1960, kada se Danica vratila iz pozorišta, oduševljena komadom "Pozdrav Šerifu". Te noći joj je pozlilo, a lekari su se devet sati borili da joj spasu život. Međutim, srce nije izdržalo pred teškim oblikom šećerne bolesti, zbog koje je Danica tri decenije dva puta dnevno sebi ubrizgavala injekcije insulina. Ljubica je odlučila da album fotografija i fasciklu sa naslovom "Danica S. Janković (1898-1960)", u kojoj se nalaze izjave saučešća, prekucani posmrtni govori i nekrolozi iz zemlje i inostranstva, ostavi Univerzitetskoj biblioteci. Starija sestra Janković ovaj svet je napustila 1974, ali mu se simbolično vratila prošle godine. Njen dnevnik koji je zaveštala Narodnoj biblioteci Srbije otvoren je za javnost tačno posle četiri decenije. Onda i onako kako je Ljubica želela.


ROĐAKE ATANASIJA STOJKOVIĆA
PO obrazovanju i ugledu, Danica i Ljubica nisu bile izuzetak u svojoj porodici. Njihova majka Draga se bavila književnim radom, a inače je bila u bliskim rođačkim vezama sa istoričarem Dimitrijem Jovanovićem, mitropolitom Mihailom Jovanovićem i velikim piscem i naučnikom iz Rume Atanasijem Stojkovićem. Pesnik Danilo Janković je bio njihov brat od strica.