Nagrađena je ordenom Svetog Save V reda, Srpska kraljevska akademija joj je dodelila priznanje za najbolje književno delo, a Bogdan Popović je u Antologiji novije srpske lirike, strogo odabranoj zbirci, uvrstio kao jedinu pesnikinju, objavivši tri njene pesme. Za razliku od mnogih, imala je sreću da joj savremenici talenat ne ospore, ali i nesreću jer ga nije iskoristila koliko je mogla.

Danica Marković je svojom poezijom obeležila prvu deceniju 20. veka i bila je, čak i od najstrožih kritičara, odmah prihvaćena i hvaljena. Unela je novu notu među ženske stihove, pisala je lično i ispovedala se, ali je to, osim na početku, činila pod svojim imenom i prezimenom. Nisu joj na tome zamerili. Šta više, poklonili su se njenoj hrabrosti, iako je bilo i onih koji su je "blatili" rečima da je osobenjak koji mrzi ljude, ponekad i ceo svet. Istina je da je mnogo toga o njoj ostalo enigma, ali oni koji su je poznavali tvrdili su da za mržnju nije bila sposobna.

Rođena je 30. septembra 1879. godine u Čačku, gde je njen otac Joksim, poreklom iz Smederevskog Markovca, radio kao učitelj i nastanio se sa suprugom Milevom. Ali ne zadugo, jer su se već 1880. preselili u Beograd. Danica je bila đak prvak kada joj je umro otac, čijim je stopama nastavila, završivši Višu žensku školu (kasnije Učiteljski fakultet) sa najboljim ocenama. Isidora Sekulić ju je ovako opisivala:

- Tanka kao devojčica, obučena probrano i malo fantastično, lice usko, koštunjavo, s fino srezanim nosom, s nemirnim usnama: rastresita, pepeljavoplava kosa; ptičje krivudav vrat nad ogrlicom starinskog španskog kroja, koja trpi samo duguljasta lica.

Pamtili su je kao vedru, skromnu i ljubaznu devojku nežnog zdravlja, koja je želela da se usavršava, ali nažalost, studije srpskog jezika, istorije i filozofije je morala da prekine. Materijalna oskudica je presudila. Već 1897. je počela da radi kao učiteljica u osnovnoj školi na Vračaru, potom na Paliluli, a onda u Resniku, Velikoj Ivanči...

ZAJEDNO U GROBU Posle Daničine smrti, njena ćerka Marica je saznala da je Jovan Janković, pesnikinjina prva ljubav, testamentom tražio da ga sahrane pored nje, uz objašnjenje: "Kad u životu nismo mogli, neka bar budemo zajedno u grobu". Njemu je ona davnih dana posvetila jednu od najlepših pesama "O, gde ste vedri februarski dani".

Pesničku crtu nije krila od najranijih dana, pa je već 1900. godine počela da objavljuje stihove u "Zvezdi" Janka Veselinovića, pod pseudonimom Zvezdanka. A onda se 1904. pojavila prva zbirka njenih pesama "Trenuci", o kojoj je Jovan Skerlić u Srpskom književnom glasniku, naročito hvaleći "Gallium Verum", zabeležio:

- Iskrenost, retka i smela iskrenost, iskrenost koju i ljudi uvek nemaju, glavna je odlika njenih pesama. I pored nekoliko pastiša iz Vojislava Ilića, to je originalna, lična, svoja knjiga, kakve se ne javljaju svaki dan, naročito u poeziji, i dvojinom naročito u srpskoj poeziji i u Srbiji.

Pisala je tužne pesme dok je patila za pravnikom i filozofom Jovanom Jankovićem, da bi uskoro na trenutak promenila "melodiju". Govorilo se da je, dok je radila kao vaspitač u jednom ženskom internatu, na prozoru ugledala mladića zbog kojeg joj je ceo svet stao. Između nje i zgodnog Momčila Tatića iz ugledne porodice odmah je planula ljubav, a ona je, pričalo se, izgubila pamet. I više nikad nije bila ista. Bili su dva sveta. Ona je volela francusku književnost, svirala klavir i obožavala Šopena, a on je vodio boemski život, ne želeći da ga se odrekne ni posle venčanja. U to vreme je već osvajala svojom poezijom, poklanjajući Momčilu najlepše stihove, izvinjala se drugima zbog njegovog mediteranskog karaktera i latinsko-vlaškog duha, a onda je sve manje vremena i snage imala za pisanje.

Kada je počeo Prvi svetski rat, a Momčilo kao oficir otišao na front, Danica je sa decom stigla do Prokuplja. Priključila se pobunjenom narodu u Topličkom ustanku 1917. godine, pomogla je mnogim ljudima, a sebi "zaradila" smrtnu presudu od bugarske vlasti, ali ju je spasao kolega, književnik Ivan Vazov. Kao svedok ovog događaja, napisala je i objavila Utiske iz bune u Toplici.

U Prokuplju je sahranila troje od šestoro dece, koji su posle rata faktički ostali bez oca, jer ih je napustio i život nastavio sa drugom ženom. Iako joj je Momčilo ostavio bol i dugove, Danica pronalazi snagu da piše, vraća se poeziji i ”tka” tužne stihove, o lepom oficiru koji ju je ostavio. Srpska književna zadruga objavljuje 1928. godine njenu knjigu "Trenuci i raspoloženja", a listovi "Politika" i "Žena" i svet njene pripovedačke tekstove. Iz njenog pera su izašle mnoge interesantne priče, koje je pokušala da odštampa, ali u tome nije uspela, jer su joj tuberkuloza i teška materijalna situacija oduzimale energiju. Srpska orhideja, kako su je zvali, umrla je 9. jula 1932. godine u Beogradu i sahranjena na Novom groblju.

Vest o njenoj smrti kritičar Milan Bogdanović je prokomentarisao u Srpskom književnom glasniku:

- Bila je jedna od onih pesničkih veličina koje eruptivno naiđu, dadu svu meru i posle se dalje ne razvijaju.

Od 1992. godine u Čačku postoji ulica sa njenim imenom, a od 2003. ono se nalazi i u nazivu nagrade koju Gradska biblioteka "Vladislav Petković Dis" u njenom rodnom gradu dodeljuje za izdavačku delatnost. I u prestoničkom naselju Konjarnik jedna ušuškana uličica se po njoj zove, ali je poražavajuće da ni mnogi njeni stanari ne znaju ko je zapravo bila Danica Marković.