U patrijarhalnoj Srbiji prve polovine 19. Veka, princeza Anka bila je "prva Evropljanka, intelektualka i aristokratkinja". Žena koja je u mnogo čemu prednjačila, u srpstvu je, nažalost zapamćena samo zbog namere da svoju ćerku Katarinu uda za brata od strica, kneza Mihaila. Ovako u knjizi „Princeza Anka“, autorka Živana Vojinović opisuje treću ćerku gazda Jevrema Obrenovića i kontroverznu srpsku princezu.

- Anka Obrenović, koju su zvali i Ana, bila je samouverena i neustrašiva. Volela je svoje prezime i luksuz. Zbog ljubavi prema bečkoj modi dobila je nadimak „Anka pomodarka“. Ubijena je 1868. godine u Topčiderskoj šumi prilikom atentata na Mihaila Obrenovića, a malo je poznato da je svojim telom pokušala da zaštiti brata od strica – kazuje njen biograf.

Princeza Anka je bila lepa i obrazovana u vreme kada se u Srbiji ženska deca nisu školovala. Jevremova mezimica učila je klavir i gitaru, koju je počela da svira kao osmogodišnjakinja. Anini kućni učitelji bili su Dimitrije i Kristina Tirol, potom i Josif Šlezinger. Sa 15 godina je već pisala dnevnik i prevodila tekstove sa nemačkog. U „Zabavniku” za 1834. godinu, „prvonačalna spisateljica” obnovljene Srbije oglasila se prevodima „Eleonora Ševrejka” i „Ogledalo supružanske ljubavi i vernosti”. Prevodilački prvenac potpisala je inicijalima A.E.O i devet zvezdica. Anka je sarađivala i u književnom kalendaru „Uranija”, koji je izlazio 1837. i 1838. godine.

- Treća kći Jevrema, najmlađeg brata kneza Miloša, imala je uzbudljivu mladost, bogat život i tragičan kraj. Rođena je 20. marta 1821. u očevom šabačkom konaku i odmalena je bila prava princeza. Imala je bujnu prirodu i žestoku narav, lepotu na majku Tomaniju i oštroumlje na strica Miloša Obrenovića – kaže Živana.

POGLED VATREN I BLAG Kako je Ana zaista izgledala svedoči opis Francuza Adolfa Blankija, koji je 8. avgusta 1841. godine u Beču zabeležio: - Čoveka pre svega iznenađuje otmenost njenoga stasa, tankog, gipkog, visokog i njen vatreni pogled pouzdan i blag, upola prosvećen, upola varvarski. Bujna smeđa kosa okružuje na najosobeniji način njeno lice snažnih, ali privlačnih crta.

Za vreme prve vladavine kneza Miloša, Anka je postala prva dama Beograda. Svi viđeniji Srbi i stranci su bili zaljubljeni u nju. Za zaljubljenog konzula Mihanovića Ana je muza, „anđeo” i sunce njegove duše. Napisano je više pesama posvećenih Anki Obrenović. „Literatori” su joj po kalendarima i magazinima pevali ode. Posvećena joj je knjižica koju je „prvonačalnoj srbijanskoj spisateljici” u Pešti 1834. leta ispevao Danil Mladenović.

Odu trinajstoletnoj Srbkinji Sijateljnejšoj Gospodični Anni E. Obrenovićevoj”, ispevao je Isidor Stojanović. Pesmom ju je darovao i Simeon Milutinović Sarajlija. Književnik i publicista Teodor Pavlović u „Letopisu Matice srbske” nazvao je „krinom lepote”, a za vladiku Platona Atanackovića bila je „proslavljena srpska zvezda”, „Ružica od Istoka” i „Srpska Aspazija”.

Vreme zaljubljivanja pretvorilo je gospodičnu Anu u koketu i grešnicu. Uživala je u koloni obožavalaca. Ruski istoričar Nil Popov tvrdio je da je najbolja devojka Srbije. Inženjer Vilhelm Rihter je priznao da je za njega „zvezda” kojoj se svi udvaraju.

Anka se udala za osamnaest godina starijeg spahiju i temišvarskog finansijskog magnata Aleksandra Konstantinovića. Svadba je počela 26. aprila 1842. i trajala je tri dana.

Aleksandar Konstantinović je 1858. godine iznenada umro, a Ana ostala sa četvoro dece: Tomanijom, Aleksandrom, Katarinom i posmrčem Stanom. U prvoj godini udovištva okrenula se Jovi Germanu, udovcu svoje sestre Simke. Iz veze sa njim rodila je devojčicu i dala joj sestrino ime. Savremenici su zato Anku Obrenović smatrali fatalnom ženom. Milan Jovanović-Stojimirović nazvao je kobnom i „jednim lepim čudovištem”.

Od sedam kćeri Jevrema Obrenovića, samo je Anka duže poživela, ali je nasilno umrla obeležena grehom kada je svoju kćer Katarinu gurnula u zagrljaj kneza Mihaila. Četrdesetdvogodišnji knez planirao je brak s unukom svoga strica Jevrema. Zbog bliskog srodstva sa maloletnom Katarinom, to je postalo političko pitanje prvog reda. Knez se nadao da će crkva prihvatiti njegovu ženidbu. Mitropolit Mihailo novi knežev brak na vidiku nazvao je „bezbožnim i nečuvenim delom”, a predsednik vlade i ministar spoljnih poslova Ilija Garašanin smatrao je da je sve to „bruka i nesreća koja se ne da podneti”.

Kada se 29. maja 1868. posle podne Mihailo izvezao u Košutnjak, napali su ga atentatori. Anka je poletela da brani kneza. Jedan metak joj je ušao kroz slepoočnicu i izašao na drugi obraz, a drugi joj se zario u grudi. Poginula je nastojeći da zaštiti u narodu omiljenog Mihaila, a umrla kao najomraženija među Obrenovićima. Nacija je i danas pamti kao grešnicu, a zaboravu je prepuštena zbog pripisane odgovornosti za kneževu smrt.