Ime Petrija je posle objavljivanja romana "Petrijin venac" Dragoslava Mihailovića, postalo simbol žene mučenice, heroine s ruba društvene i istorijske scene. Sinonim za patnje običnih žena koje rađaju, odgajaju decu, argatuju, trpe najteže udarce sudbine i uprkos svemu tvrdokorno opstaju na vetrometini čije je ime Srbija.

Kada je knjiga pretočena u briljantan film Srđana Karanovića, ispostavilo se da prava Petrija zaista postoji. Novinari su otkrili Milenu Stefanović iz gotovo napuštenog rudarskog naselja Ravna reka kod Paraćina, udovicu rudara invalida Milisava. Baš ova usamljena starica, koja je živela u avetinjskom gradiću sa duhovima prošlosti i teškog života, inspirisala je Mihailovića da napiše knjigu o neverovatnoj snazi srpske žene.

"Čovek ti je tak`a živina. Sve zaboravlja. Ne znam kaki bol da ima, najzad će uvek da ga odboluje i zaboravi. I produži da živi ko da ga i nije zadesilo ništa strašno. Pamti još ponešto, nije da je baš sve zaboravio, ali i to nekako kroz maglu, ko da se desilo nekom drugom, a ne njemu".

Ovaj citat iz Mihailovićeve knjige možda najbolje opisuje Milenu. Novinari su u njoj lako prepoznavali Petriju, koja stoički trpi nedaće kao bogomdanu sudbinu. Od male nasleđene muževljeve penzije nije mogla da živi pa je radila i kao čistačica u poslednjoj preostaloj lokalnoj kafani. Bio je to logičan nastavak života opisanog u knjizi. Od pisca je dobila primerak sa posvetom: "Bez tvoje pomoći, Milena, teško bih ostvario ovakav jedan roman". Reči zahvalnosti morali su da joj čitaju drugi, jer je bila nepismena, kao i mnoge druge žene iz srpskog sela. Ali, baš te žene rađale su, odgajale i divno vaspitavale svoju decu, slale ih na školovanje u gradove, smatrajući njihov uspeh svojom životnom misijom.

Milena je bila prva inspiracija za film "Petrijin venac", ali ne i jedina, naglašavao je pisac. Ona je samo jedna od bezbroj, koje su generacijama ispraćale muškarce u njive, rudarska okna i ratove, tražile i vukle njihova tela po bojnim poljima, dočekivale ih i pazile obogaljene, trpele njihov jed i bes.

- Ljubim ti ruku koja me udarila - kaže književna Petrija svom mužu, obogaljenom rudaru, koji ogorčenje zbog sopstvene nesreće, nemoći i bede iskaljuje na njoj. Ta rečenica proste žene dostojna je jevanđelja ili žitija hrišćanskog mučenika.

Milena je mogla da oprosti sve batine i muke. Ipak, nije htela, a ni mogla da oprosti prvoj svekrvi što je zbog nje izgubila dete. Jedini razlog zbog koga su srpske kućne mučenice postajale besne furije bila su deca, jer su stvaranje i održavanje života osećale kao jedinu svetlu tačku u životu.

Milenu su udali kada je imala samo 14 godina. Njena primitivna svekrva je mučila devojčicu-snahu, dokazujući da i dalje ima status glavne žene u kući. Po cenu uništavanja života.

- Gledajući film prepoznala sam vajat gde sam se porodila i izgubila prvo dete, jer nikog nije bilo da mi pomogne. Najviše me pogodila scena sahrane deteta - gorko je pričala Milena Stefanović, kada je odgledala film.

UDBA TUŽILA DISIDENTA

Kada je otkrivena kao inspiracija za "Petrijin venac", Milena Stefanović je postala popularna. Postavljali su joj čudna pitanja. Štampa je prenosila da će tužiti pisca i tražiti mu novac, jer je zaradio na njenoj tragičnoj sudbini. - Nemam nameru nikoga da tužim. Dragoslava mi pozdravite i kažite mu da se ne ljuti. Novinari me svašta pitaju, a ja moram da im odgovaram - poručila je Milena. Međutim, ubrzo se ispostavilo da su neki od tih ljudi, kojima je morala da odgovara, bili "udbaši". Oni su u njeno ime podigli tužbu, pokušavajući da diskredituju čuvenog pisca i disidenta. Tek posle 13 godina, taj mučni postupak završio se presudom, koja je skinula sumnju u tada već akademika Dragoslava Mihailovića.

Pokazivala je novinarima i retuširane fotografije, kakve su nekada bile u modi. Na jednoj je bio veštački "ulepšan" lik Mileninog drugog deteta, kćeri Anđelke, koju je izgubila dok joj je muž bio u Drugom svetskom ratu. Ona je živela da bi brinula o drugima. Tako je bilo i sa drugim mužem, rudarom, koji je teško povređen u nesreći na poslu. I sestrinu kći je odgajila kao svoju.

- Jednu sestričinu sam očuvala, kod mene je stasala za udaju. A kada je dobila svoje dete, uzela sam i njega. I tu sam devojčicu podigla dok nije napunila desetu. Tada mi moj Milisav pobole i, da li zato ili što dobiše stan, moja sestričina i zet je uzeše. Nije moje dete. Morala sam da je dam - bolno je govorila Milena, pateći za mezimicom.

Svu pažnju je posvetila bolesnom mužu. Umro je posle nekoliko godina mučenja, a Milena je ostala da živi gotovo sama u rudarskom naselju. Svi koji su imali s kim i gde, odlazili su. Milenu su obično nalazili u baštici kraj skromnog kućerka, okruženu mačkama koje su joj bile jedino društvo.

- Svi prijatelji i poznanici su otišli. Lekar dolazi jednom nedeljno. Kad snegovi zaveju nema nikog da mi pomogne. Od rođenja sam se mimoilazila sa životom. Sudbina je htela da izgubim sve što sam imala. Mnogo suza sam isplakala, a sad više i ne plačem. Tako je moralo da bude - tiho se pomirila sa teškom sudbinom.