Kneginja Jelena Jela (udato Balšić) ostala je upamćena po odlučnosti i borbi za svoj narod. Bila je pravična i hrabro prkosila neuporedivo jačima.

- Jela je jedna od najsimpatičnijih žena srpske istorije i ostaje zaista nezaboravna po naporima, borbenosti i odlučnosti. Pokazala je ne samo mnogo prkosa, nego i nesalomljive volje i upornosti u borbi s jačim od sebe - ovako o Jeli Balšić, trećoj ćerki kneza Lazara i kneginje Milice, piše jedan od njenih biografa Miodrag Purković.

Istoričar Čedomilj Mijatović bio je opčinjen "lepotom, junaštvom i političkom darovitošću ove prekrasne, junačke i slavne Srpkinje naše istorije":

- Jelena, sestra Stefanova, a kći Lazareva i Miličina, svojom ličnošću ostavljala je dubok utisak na sve savremene junake, pesnike i vladare!

Rođena je između 1366. i 1371. godine. Kako je Đurađ Stratimirović Balšić, vladar Zete bio u nekoj vrsti porodičnog saveza sa knezom Lazarom, sklopljen je politički brak 1386. sa njegovom trećom ćerkom Jelom iz loze Nemanjića. Zbog opasnosti od daljih turskih prodora u Zetu, u dva navrata je pokušao da skloni suprugu u Dubrovnik. Jela je to oba puta odbila, želeći da deli sudbinu svoje porodice, otadžbine i naroda. Zbog toga se proneo glas o njenoj velikoj hrabrosti.

- Kada je Đurađ 1395. zaratio sa gospodarem Zahumlja, vojvodom Sandaljem Hranićem, Jela je određena da pregovara sa Sandaljem o miru. Međutim, Dubrovčani su odbili da posreduju i do tih pregovora nije ni došlo - piše Miodrag Purković.

Tokom vladavine, Đurađ Balšić bio je primoran da levitira između Papske države, Mletaka, Turaka, svojih suseda i rođaka. Često je morao da ide iz krajnosti u krajnost - od ratovanja, do renegacije u rimokatoličku konfesiju. Pred kraj života, značajan deo Zete se, sticajem okolnosti, našao pod mletačkom upravom.

- Đurađ je preminuo 1403. godine, a Jela kao udovica u 37. godini, preuzima vlast u Zeti, u ime sina jedinca Balše Trećeg. Odmah se suočila sa velikim problemima, ali je bila odlučna da povrati sve teritorije koje su pred kraj vladavine njenog muža pripale Mlecima. Pozvala je 1404. stanovništvo u okupiranim krajevima Zete na ustanak. Od mletačkog komandanta Skadra dobila upozoravajuće pismo sa porukom: "Gospođo, pazi šta radiš!". Mleci su ucenili glavu sina Balše i organizovali kontra pobunu, pa su zato morali da pobegnu iz Skadra. Vojno nadmoćnija Mletačka Republika ponovo je osvojila zetske gradove Bar, Budvu, Drivast, Skadar i Ulcinj, ali je Jela nastavila rat za oslobođenje - beleži Purković.

Kada je 1408. godine po treći put došlo do primirja, uslov za stupanje mira na snagu bio je da ga zetski gospodar Balša potpiše u Veneciji. U strahu za sinovljev život, Lazareva kćerka je otputovala umesto njega i zadržala se duže od tri meseca. Prema rečima Miodraga Purkovića, iz Jele je tom prilikom progovorila "kći čoveka koji je junački poginuo na Kosovskom razbojištu" i "majka koja je želela svom svojom snagom i dušom da sačuva sinu očevinu." Jela se tada nije ni zbunila, ni uplašila, nego je "istupila sa pribranošću i hrabrošću koja zadivljuje". Sve navodne sinovljeve krivice prihvatila je na sebe i zahtevala častan život za sebe, svog sina, narod i državu. Mir sa Mlecima konačno je sklopljen 1409. godine.

Politička situacija krajem 1411. naterala je zetsku kneginju Jelu Balšić da sklopi brak sa svojim neprijateljem - Sandaljem Hranićem Kosačom, gospodarom Zahumlja. Od tada su Zeta i Zahumlje živeli u miru, a neko vreme i sa Mlecima, Ugrima i Turcima. Kulturna i obrazovana Srpkinja je svojim uticajem oplemenila plahovitog i alkoholu sklonog vojvodu Sandalja. Njihova zemlja obuhvatala je skoro trećinu Bosne. Pod Jelinim uticajem, ovaj veliki neprijatelj Balšića počeo je da pokazuje dužno poštovanje i pažnju prema njenom sinu, a bio je i na strani despota Stefana i njegovog patrona Žigmunda. Na čuvenom Duhovskom saboru na Žigmundovom dvoru u Budimu, Sandalj i Jela Hranić bili su među najuglednijim gostima, opisuje taj period Miodrag Purković.

ISTI SAN SESTRE I BRATA Sin kneza Lazara i kneginje Milice, despot Stefan Lazarević, likom i karakterom najviše je ličio na sestru Jelenu. Oboje su bili izuzetno mudri, produhovljeni i umetnički obdareni, u politici su bili čvrsti i pravedni. I oboje su sanjali isti san - da obnove Dušanovo carstvo i oslobode srpski narod! Istoričar Čedomilj Mijatović, oduševljeno pišući o lepoj i pametnoj Jeli zaključio da je ona "žena koja zaslužuje da se sve Srpkinje njome ponose."

Kada je mladi vladar Balša umro u Beogradu 1421. Zetu je, po tradiciji i sopstvenoj volji, ostavio u nasledstvo ujaku despotu Stefanu Lazareviću. Tako je zemlja na kojoj je rođen rodonačelnik Nemanjića, Stefan Nemanja, posle pola veka ponovo ušla u sastav Srbije. U međuvremenu, bežeći od Turaka, vojvoda Sandalj i vojvotkinja Jela su se sklonili u Dubrovnik, gde je on umro 1435. godine. Ponovo udovica, vojvotkinja je odlučila da zauvek ostane u Dubrovniku, gde su je izuzetno cenili zbog njenog porekla, rodbinskih veza i herojskog držanja u ratu sa Mlecima. U dubrovačkim dokumentima Jela se pominje kao Maddonna Jelle ili Donna Jelle, kći poštenog kneza Lazara. Htela je da sazida pravoslavni manastir u kome bi bila i sahranjena, što je bilo protivno dubrovačkim zakonima. Dubrovčani su odbili i da joj isplate glavnicu nasledstva, koje joj je ostavio drugi suprug Sandalj, pa se ona vraća u Zetu posle nekoliko godina života u Dubrovniku.

Nastanila se na Beški, na Skadarskom jezeru. Obnovila je muževljevu zadužbinu, oštećenu u Skadarskom ratu i podigla crkvu Presvete Bogorodice. Oblast oko jezera bila je, još od 1371. godine, stecište učenih monaha i središte duhovnosti, povezano sa Kosovom i Metohijom, Hilandarom i Svetom zemljom. Tu se razvijala i živa prepisivačka delatnost, a Jela je bila veliki ljubitelj knjiga i nadaren pisac. Interesovanje za književnost prenela joj je rođaka, monahinja Jefimija, koja je u detinjstvu podučavala nju i njenu braću i sestre.

Istorija je treću kćer kneza Lazara i kneginje Milice upamtila kao produhovljenu damu, prefinjenog književnog stila, veliki poznavaoca književnosti i teologije, pobožnu osobu okrenutu religioznom idealu života. Iako je poslednje godine života provela u manastiru, nikada se nije zamonašila. Kada je napunila 70. godinu i osetila da joj se približava kraj, sastavila je testament i imovinu poklonila unuci Jeleni i rođenoj sestri, princezi Oliveri (udovici sultana Bajazita). Preminula je početkom marta 1443. godine u manastiru Presvete Bogorodice na Beški, gde je i sahranjena.