Kraljevi su je poštovali, ministri se plašili, a pričalo se da se njena reč u Srbiji s kraja 19. veka cenila odmah posle mitropolitove. Katarina Milovuk je poznata po antiratnom angažmanu, a sama je vojevala na više frontova, neustrašivo se borila za nacionalne interese i pravo žena da glasaju i da se obrazuju.

Kao jedan od osnivača "Kola srpskih sestara", uz Nadeždu Petrović i Delfu Ivanić, održala je fascinantan govor u Kolarcu i odmah "mobilisala" 3.000 najuglednijih beogradskih dama na humanitarni rad, koji je podrazumevao medicinsku obuku u bolnicama i odlazak na najopasnije frontove u okupiranoj Srbiji, kako bi se pružila pomoć hrabrim srpskim ratnicima. U zbegovima i poljskim bolnicama, više života je odnosio tifus, nego rane u krvavim borbama za slobodu, ali to kao da nimalo nije pokolebalo moderne, bogate i "razmažene" Beograđanke, školovane na prestižnim evropskim univerzitetima. Nesebično pomažući bolesnima, ranjenima i izbeglicama, mnoge su tada žrtvovale, ne samo najsvetliju budućnost, već i život. Katarina je vodila i medijski rat, pa je znanje i uticaj koristila da neumorno izvešatava svet o strašnim dešavanjima u Srbiji.

Da će daleko dogurati postalo je jasno još kada je sa svega 19 godina postala upravnica Više ženske škole u Beogradu. Ipak, ni zavidno obrazovanje stečeno u Rusiji, ni znanje ruskog, francuskog, engleskog i nemačkog jezika, ni poznavanje nota, nisu joj pomogli kod beogradske čaršije. Bila je to 1863. godina i mnogi su se plašili da će devojke, kada se obrazuju, postati neposlušne muškarcima. Milovukovica, kako su je zvali, nije se obazirala, uporno ponavljajući: "Najveća pažnja mora da bude usmerena na nauku, a ne na kojekakve besmislice".

OTAC KOMANDANT, MUŽ UMETNIK Milovukovica je rođena u pitomom Novom Sadu 1844. godine, kao Ekaterina Đorđević. Porodica se ubrzo preselila u Beograd gde je njen otac dobio oficirsku službu, a nakon bombardovanja 1862. postavljen je za komandanta odbrane grada. Tri godine kasnije, Katarina se udaje za skoro dve decenije starijeg Milana Milovuka, osnivača i prvog horovođu Beogradskog pevačkog društva. Posle njegove smrti, potpuno se posvetila pedagoškom i humanitarnom radu.

Vođena idejom da samo pismene žene rađaju pismenu decu, decenijama se borila sa predrasudama, ali i nedostatkom finansijskih sredstava. Na sreću, imala je podršku u kraljici Nataliji, koja je često sedela u klupi sa običnim učenicama i prisustvovala časovima istorije, veronauke, računanja, ali i kuvanja. Katarina nije imala decu, ali je odškolovala 25.000 devojaka, među njima i buduću kraljicu Dragu Mašin, glumicu Milku Grgurovu, balerinu i novinarku Magu Magazinović, čuvena slikarka Nadežda Petrović i prva školovana lekarka u Srbiji Draga Ljočić. Bila je, kako je govorio kralj Milan, nesporna duhovna svekrva i tašta u stotinama kuća.

Nije joj to bilo dovoljno, 1875. godine je osnovala prvo Žensko društvo, a zatim i Žensku radničku školu za devojke iz siromašnih porodica. U njene mnogobrojne poduhvate ubraja se i pokretanje časopisa "Domaćica", a humanost je odvela na front, gde je tokom srpsko-turskog i srpsko-bugarskog rata bila bolničarka. U penziju je otišla 1893. godine, posle tri decenije vođenja Više ženske škole.

Ali, umesto da se odmara, nastavila je - da se bori. Bila je prva žena u Srbiji, koja je 1897. godine tražila da je upišu u birački spisak. I dok su jedni govorili da je ovaj put preterala, drugi se pitali šta je sledeće, ona je smireno i odlučno objasnila: "Ne znam s kakvim su pravom ljudi prisvojili svu vlast u svoje ruke i upravljaju sudbinom ove zemlje bez naše saradnje, kada je ova zemlja naša koliko i njihova, i mi smo deca ove zemlje i mi s njom delimo i zlo i dobro." Njen zahtev je odbijen na Kasacionom sudu, sa jednim glasom protiv. Ali, ona nije odustala i 1900. godine šalje zahtev kralju Aleksandru Obrenoviću da dozvoli ženama da glasaju. Ponovo je odbijena, ali koliko je bila ispred svog vremena, dokazuje podatak da je Međunarodna alijansa za žensko pravo glasa osnovana u Londonu tek četiri godine kasnije.

Reč poraz nije poznavala, a 1900. godine je u antiratne svrhe prevela nemački roman "Dole oružje" baronice Berte fon Sutner. Trud se isplatio, baronica je 1905. postala prva žena, koja je dobila Nobelovu nagradu za mir. U julu 1913, Katarina je bila jedna od govornica na Kongresu Internacionalne alijanse za žensko pravo glasa u Budimpešti.

Umrla je samo dva meseca kasnije, ne dočekavši proslavu pola veka rada Više ženske škole, kojoj je posvetila život. I poput mnogih znamenitih Srpkinja tog doba - zaboravljena je. Danas ne znamo ni gde joj je grob, a malena ulica sa njenim imenom na Zvezdari, jedini je podsetnik na ženu koja je svojom neustrašivom borbom promenila Srbiju.