Lepotica i heroj, ratnica i dama... Sve je ovo bila Sofija Jovanović - dobrovoljac i narednik srpske vojske u ratovima od 1912 do 1918. godine, žena koju su Francuzi nazvali "srpska Jovanka Orleanka".

- Čak 13 ordena je dobila moja prabaka – kaže za "Život plus" Sanja Krsmanović Tasić, dramaturg, glumica i ponosna praunuka Sofije Jovanović.

Ona je napravila predstavu "Priče hleba i krvi" o hrabroj prabaki, koja počinje konstatacijom da je potrošački svet poništio kulturu sećanja u korist "kulture zaboravljanja". Umetnica priznaje da je otkrivanjem Sofijine istorije doživela sopstvenu metamorfozu.

- Shvatila sam svu veličinu podviga moje prabake, rođene Beograđanke, kćerke čuvenog mesara Jovanovića iz Dušanove ulice. Imao je on mnogo kćeri i glasno žalio što nema "sina junaka, osvetnika Kosova". Iako je bila devojčica, kad joj je otac umro, Sofiji su se te reči urezale u dušu - priča Sanja.

Sofija je bila lepotica maturantkinja kad je izbio Prvi balkanski rat. Odsekla je kosu i

javila se Narodnoj odbrani kao dobrovoljac - četnik. Prošla je test pred komisijom koju su činili apotekar Karić, kapetan Voja Tankosić i major Vasić zvani Gorski car. Dobila je dobrovoljačku objavu i uniformu i prošla obuku u Prokuplju i Vranjskoj Banji. Vatreno krštenje imala je na Crnoj Čuki i Veljoj Glavi, kao prva žena borac u srpskoj vojsci. U tim teškim borbama u oktobru 1912. živote je izgubilo više od 1.400 srpskih boraca.

- Sofija je u tom paklu stekla prvi orden na kome piše "Osvetnici Kosova", kao što je njen otac želeo. Detalje podviga ne znam, jer nije volela da priča o ratu. Govorila je da je njena generacija ratni vihor shvatila kao svaku drugu stihiju, nepogodu od koje se treba štititi udruženim snagama - objašnjava Sanja.

Pokazuje sliku lepotice u uniformi, utegnutoj fišeklijama, sa komitskom kratkom puškom. Sofija je krstarila iza neprijateljskih linija, izvodila diverzije i iznenadne napade. Na njenim grudima nizala su se odlikovanja, a francuski reporteri nazvali su je "srpska Jovanka Orleanka". Njen lik našao se i na nemačkoj dopisnici s natpisom "Žena-vojnik u ratu 1912. godine", a slika u uniformi objavljena je na ilustraciji pariskog "Malog žurnala" 1912. s potpisom "Srpska heroina - gospođica Sofija Jovanović".

Po okončanju Drugog balkanskog rata, uniformu je zamenila haljinom i zaposlila se kao činovnica u Direkciji železnice. Nažalost, mir je potrajao samo nekoliko meseci. Posle Sarajevskog atentata iskusnim ratnicima bilo je jasno da se sprema napad na Srbiju. Kada je rat objavljen, Vlada iz Niša je naredila vojsci da ne brani prestonicu na granici, po savetu saveznika. Beograđani, među kojima i 22-godišnja Sofija, mislili su drugačije.

- Predati Beograd bez borbe? Nema čoveka kome bi tako nešto palo na pamet - odsečno je govorila Sofija.

U noći između 28. i 29. jula 1914. ona je bila učesnik prve bitke Velikog rata, u kojoj je razbijen austrijski desant na Beograd. Ušla je u sastav Sremskog dobrovoljačkog odreda, čiji je zadatak bio da krstari iza neprijateljskih linija u Sremu. Komandovala je prvom grupom srpskih boraca, koja je prešla na neprijateljsku teritoriju. Vojska je tražila dobrovoljce da pređu Savu, izvide neprijateljske položaje i preseku telefonske žice koje su vodile od austrougarske karaule s druge strane Savskog mosta do štaba u Zemunu. Prva se prijavila Sofija, koju su ratni drugovi u šali zvali Sofronije zbog muške hrabrosti, a sa njom su išli Miroslav Golubović, Predrag Karaklajić, Pavle Arsenić i Milivoje Lazarević.

- Poneli su i dve srpske zastave. Prešli su reku i iznenadili autrougarsku posadu koja se razbežala. Uništili su telefonske komunikacije, a Sofija je na karaulu stavila srpske zastave, koje su neprijatelji videli iz Zemuna. Pokupili su austrougarsko naoružanje i municiju i pod topovskom vatrom vratili se u Beograd - priča Sanja Krsmanović Tasić.

To nije bio njen poslednji pohod na neprijateljsku teritoriju. Branioci Beograda ispreli su legendu o crnokosoj devojci opasanoj redenicima i bombama, koja noću prelazi Savu i uništava topove koji su rušili Beograd. Sofija je učestvovala i u strašnoj bici na Drini, kad je srpskoj vojsci nestalo topovske municije. Srpska artiljerija postali su četnici, koji su u noćnim napadima bombama čistili neprijateljske rovove. Baš kao i u presudnim trenucima Kolubarske bitke...

U oktobru 1915. godine Nemačka je povela ofanzivu na Srbiju, a crnokosa lepotica u

uniformi je bila deo krvavih borbi od Ade Ciganlije do poslednje odbrane Beograda, na Dorćolu, pod komandom majora Dragutina Gavrilovića. I Sofija je tako postala jedna od onih koji su "izbrisani sa spiska živih".

- Preživela je i albansku golgotu, učestvovala 1918. u proboju Solunskog fronta. Bila je ranjavana, izgubila je deo stopala i ostala invalid. Za junaštvo je dobila 13 odlikovanja i postala najodlikovanija žena u Velikom ratu - ponosno ističe Sanja Krsmanović Tasić.

NA ŠTIKLAMA BEZ DELA STOPALA

Sofija Jovanović se posle vojničke golgote udala za ratnog druga i nije se pojavljivala u javnosti.

- Baka je bila prava dama. Ponovo je obukla haljine i visoke štikle, ne znam kako je to uspevala bez polovine stopala. Posvetila se kući i nije tražila nikakve povlastice. O ratu nije pričala osim da je bio surov, užasan, ali da se za zemlju moralo dati sve, da je to bio dug otadžbini. Nije očekivala da joj otadžbina za prolivenu krv plati na bilo

koji način. Bila je razočarana salonskim ratnicima, koji su se posle rata laktali za privilegije. Tako je srpska Jovanka Orleanka ostala zaboravljena, naročito posle Drugog svetskog rata. Kada je umrla, u nasleđe sam dobila 13 ordena, pažljivo umotanih u čipkastu belu maramicu – otkriva praunuka.

NEOBIČAN SAN

Krajem devedesetih godina prošlog veka, u jugonostalgičnim intelektualnim krugovima Beograda, bili su moderni antiratni pozorišni komadi.

- Igrla sam u uličnoj predstavi, na kostim sam stavila 13 ordena moje prabake. Iste noći sam je sanjala. Dugo me je gledala svojim strogim tamnim očima. Osetila sam stid zbog igre s njenim odlikovanjima. Probudila sam se i ozbiljno zamislila, u kakvim mukama i užasima je to ordenje stečeno. Bio je to prvi korak u otkrivanju tajne istorije moje prabake Sofije - iskrena je Sanja.