Na padini ispod današnjeg hotela "Moskva", nekada je bilo imanje porodice Načić. Iste one koja je posedovala kuće i okućnice u Hilandarskoj ulici, a čije su se kočije iznajmljivale za svečane kraljevske događaje. U toj, bogatoj trgovačkoj familiji, 1878. godine rođena je Jelisaveta. Nepunih 18 godina kasnije, izrasla je u devojku koja je miraz potrošila na školovanje. I to ne bilo kakvo! Postala je studentkinja prve generacije arhitekture u Srbiji, prva žena sa tom diplomom i konačno - prvi glavni arhitekta Beograda. Ne zaboravimo, bio je to veliki podvig u Srbiji s kraja 19. veka, u kojoj su muškarci "kolo vodili".

Jelisaveta Načić je imala samo 22 godine kada je postavljena za crtača - tehničkog pripravnika u Ministarstvu građevina. Kada je položila državni ispit, izborila se za mesto stručnjaka u Inžinjersko-arhitektonskom odseku u opštini. I tu je debitovala. U to vreme državne službe su bile namenjene samo onima koji su odslužili vojni rok, što znači - ne i za žene. Konkurs za izradu idejnog rešenja za projekat crkve Svetog Đorđa u Topoli, prepoznala je kao šansu za sebe. Treće mesto koje je osvojila, otvorilo joj je vrata u novi svet. I vreme joj je išlo na ruku. Početkom 20. veka, Beograd ima tendenciju da preraste u pravu prestonicu. Kao pečurke posle kiše niču javni objekti, uređuju se gradske površine, donosi se Građevinski pravilnik za varoš... Jelisaveta je tu da osmisli rešenje za Mali Kalemegdan, po idejnoj skici Dimitrija T. Leka. Ona kreira Malo stepenište od zelenog kamena, kojim se i danas ponosimo kada se penjemo na tvrđavu sa strane francuske ambasade. Mlada graditeljka Beograda zadužila nas je Terazijskim platoom, koji je tada dobio potpuno novi izgled i sjaj, ali i ogradom Savskog šetališta, razorenim u Prvom svetskom ratu.

SAKRALNI OBJEKTI Kao autor projekta crkve u Štimlju na Kosovu i Metohiji, posvećene Svetom Arhangelu Mihailu, navodi se njeno ime. Prvo idejno rešenje dala je i za crkvu Aleksandra Nevskog u prestonici, čija je izgradnja počela neposredno pred Balkanski rat, pa su radovi stali i završeni 1930. godine, sa drugim arhitektom na čelu.

Najveće zasluge, međutim, pripadaju joj za projekat škole kod Saborne crkve, kasnije nazvane "Kralj Petar Prvi", gde su njen talenat i smelost došli do izražaja. Zgrada je podignuta u razdoblju između 1905. i 1907. godine na mestu nekadašnje osnovne škole na Varoš kapiji. Projektovala je 1912. godine i zgradu Paviljona za tuberkulozne bolesnike na Vračaru, koja je posle rata porušena, kao i prvu kružnu peć i druga postrojenja za izradu opeke. Prema njenim projektima, izgrađeni su i prvi radnički stanovi u današnjoj ulici Đure Đakovića, koji su u to vreme bili ne samo funkcionalni, nego i avangardni.

Jelisaveta je bila na sve boljem glasu, pa je počela da dobija i narudžbine za izradu projekata privatnih kuća u prestonici. Tako je, 1904. godine, lični pečat ostavila na domu knjižara Marka Markovića, na uglu Kapetan Mišine i Jovanove ulice, koja je kasnije proglašena za kulturno dobro. Zahvaljujući njoj, istakla se i kuća Arse Drenovca, na uglu Kosovske i Kondine ulice, koju je projektovala 1907. godine.

Međutim, njena karijera je prekinuta u uzletu. Kada je počeo Prvi svetski rat, Jelisavetu su odveli u logor Nežider u Mađarskoj. Razlog za ovaj čin je navodno bio natpis na slavoluku, koji je projektovala u okviru urbanističkog plana Terazija, na kome je pisalo "Ima još neoslobođenih Srba". Kasnije je verovala da joj je to bila sudbina, kako bi, baš u logoru, upoznala budućeg supruga - intelektualca i revolucionara Luku Lukaija. Posle rata, njih dvoje su otišli u Dubrovnik, a Jelisaveta je stavila tačku na karijeru. Jedni su za to krivili njeno bolno iskustvo iz logora, drugi su govorili da je rekla sve što je imala da kaže, a treći da se posvetila novoj ljubavi - porodici.

Pionirka ženske arhitekture u Srbiji umrla je 6. maja 1955. godine u Dubrovniku. Iza nje su ostala vredna dela, ali još vrednija misao:

- Koliko je lepota priroda dala Beogradu, a koliko mu je malo čovek dao. Kad se poredi izgled sadašnjeg Beograda sa izgledima pojedinih velikih varoši, tek se može videti koliko Beograd nimalo ne odgovara jednoj varoši 20. veka i pred kako velikim zadatkom stoji Beograd, koji sa ovakvim svojim uređenjem kakvo danas postoji ne odgovara nijednoj većoj dobro uređenoj palanci evropskoj, a ne prestonici. No, za podizanje jedne varoši pored zauzimanja opštine, potrebno je zauzimanje i pojedinaca, zauzimanje njenih kapitalista i pojedinih društava. A glavni faktor je novac - milioni - sa kojima smo mi tako siromašni.