U proseku tokom života isplačemo šezdeset litara suza. Izračunato je da toliko vode potrošimo tokom jednog obilnog tuširanja. A žene plaču više i češće. Naravno, reč je o emocionalnim suzama, onima koje nastaju kao odgovor na fizičku bol ili neki gubitak i žaljenje. Takve suze sadrže veći nivo proteina, ali i prolaktin, hormon kojeg žene imaju u svom krvotoku znatno više nego muškarci. Eto objašnjenja zašto žene lakše zaplaču, a to i nije tako loše. Naime, osobe koje često gutaju tugu, umesto da se sa njom suoče i da je isplaču, pre ili kasnije će zaključiti ono što je još odavno ustanovio britanski psihijatar iz 19. veka, Henri Modsli da „tuga koja se ne pokazuje kroz suze prouzrokuje plač unutrašnjih organa“. Sa ovom konstatacijom slaže se i Marjan Tošić, psiholog, psihološki savetnik, zamenik predsednika Udruženja za psihoterapiju, savetovanje i koučing Srbije (marjantosic@gmail.com), koji za "Život plus" kaže:

- Zar nije zanimljivo da se o tako značajnom, ljudskom fenomenu, kao što je plakanje, tako malo govori i piše? Ni psiholozi, psihijatri, psihoterapeuti, ne poklanjaju posebnu pažnju ovoj temi. Na plakanje se uglavnom gleda kao na vrstu regresije u ponašanju, spuštanje na niži nivo funkcionisanja i kao na jednoznačnu pojavu, a to je ono kada neko proliva suze. Ali, lucidnim posmatračima, kao što je bio i naš pesnik Duško Radović, takva pojava nije promakla, uprkos tome što je uglavnom pisao o drugim stvarima. Njegova zapažanja sakupljena su u knjizi "O plakanju", a i drugi naši pisci stigli su do spoznaje "suze su ok".

* Koje vrste suza i plača postoje, kako po njihovom intenzitetu tako i po razlozima koji su do njih doveli?

- Postoji više vrsta suza i plakanja (plač iz nemoći i očaja; plač zbog konkretnog gubitka; plač sa ciljem da se nešto dobije, što deca ponekad rade; plač od radosti; tiho plakanje i glasno plakanje...), ali najvažnija podela je ona na zdravo i nezdravo plakanje, na suze od kojih vam je bolje i suze od kojih vam je još gore. Kao psiholog i psihološki savetnik prošao sam dug put dok nisam spoznao jednostavnu činjenicu da se prave suze i plakanje pojavljuju samo tamo gde je pre toga bila ljubav. Ako nešto niste voleli, ili ne volite, ne znači vam mnogo, nećete plakati kada to izgubite. I obrnuto. Tako da, paradoksalno, umesto da suze budu simbol negativnog iskustva, kao što bi površno gledano moglo da se zaključi, suze zapravo govore o ljubavi.

* Šta utiče na količinu prolivenih suza?

- Što se količine, ili intenziteta plakanja tiče, jasno je da veći i dublji duševni bolovi izazivaju više suza i jače plakanje. Takođe, ukoliko svesno zaustavljate jačinu svog unutrašnjeg doživljaja, odnosno zaustavljate reakciju plakanja, suza će biti manje, ali to ne znači da ste time smanjili i jačinu unutrašnje patnje. Naprotiv. Što više isplačete neki gubitak, unutrašnja napetost se smanjuje i svoj organizam vraćate u ravnotežu. Bol zaista ima svoju količinu, ima svoj kraj, pod uslovom da ga doživljavate na pravi način i da ste precizno pogodili njegov izvor. Na primer, ako je pravi izvor bola to što vam nedostaje sestra koja se odselila u Ameriku, a vi plačete "zato što vam se čini da je majka uvek više volela sestru nego vas", niste pogodili šta vas boli i neće biti razrešenja, ma koliko često plakali na tu temu.

* Da li je plač pred "svedocima" znak slabosti ili hrabrosti?

- Ključno pitanje je: ko je "svedok"? Ako su adolescentu svedoci vršnjaci, oni će na plakanje svog druga verovatno gledati kao na slabost. Raširen je deklarativni stav da je slabost kada plaču odrasle osobe i naročito muškarci. Međutim, kada više popričate sa nekom mladom osobom, možda baš sa onom koja misli da je plakanje "slabost", otkrivate da na intimnom planu oni suzama daju veliki značaj i da su "dugo čekali da nađu nekog pred kim se mogu dobro isplakati". Mnogo je ljudi koji često savetuju druge "da ne plaču", a intimno osećaju da su suze najiskreniji izraz pravih osećanja i da je za njih često potrebana hrabrost. Kao emocionalni savetnici, trudimo se da budemo "svedoci" koji će razumeti iskrenu ljudsku patnju i prihvatiti suze kao znak hrabrosti. To je znak hrabrosti jer je klijent, uprkos svom našem dotadašnjem trudu i stvaranju atmosfere poverenja, ipak morao da rizikuje kada je otvorio dušu i pustio suzu, zaplakao, pred nama. Hrabro je ponovo se otvoriti za osećanja, posle godina i godina zatvaranja, povređivanja i trpljenja u sebi.

* Do čega može da dovede suzdržavanje od plakanja?

- Obuzdavanje suza, onih pravih, koje dolaze iz onih mesta u duši u kojima smo očekivali ljubav, štetno je. Suze su jedini prirodni lek za gubitak, tugu, razočarenje, prihvatanje bolnih istina, za suočavanje sa svojim ograničenjima i za priznavanje sopstvene krivice. To je pravi smisao ljudskih suza. Naravno, kao što sve dobro može i da se zloupotrebljava, tako se i suze i plakanje mogu zloupotrebljavati da bismo, na primer, dobili nešto suzama, da bismo sebi i drugima dokazali da smo žrtve, da bismo pobegli na niži nivo funkcionisanja i tako se odbranili od problema života odrasle osobe (regresija)...

* Zašto se posle plakanja osećamo bolje?

- Posle pravog, zdravog plakanja osećamo se bolje jer smo imali hrabrosti da prihvatimo neku našu bolnu istinu ("spoznaćeš istinu i ona će te osloboditi"), neki stvarni gubitak, neko svoje lično ograničenje, neku svoju stvarnu krivicu. Ukratko, plakanjem se iskreno vraćamo sebi, svom pravom ja, svojim pravim potrebama, svojoj pravoj istini. Kako u životu ima mnogo gubitaka, razočarenja, grešaka, izneveravanja samih sebe, pred nama su dva puta: ili ćemo sebe lagati, zavaravati se da ne bismo osetili bol ili ćemo, pak, biti hrabri, suočiti se sa našim bolnim životnim istinama i - zaplakati. Suze i plač jedini imaju moć da nas ponovo vrate sebi i povrate nam unutrašnju ravnotežu, posle teških životnih iskustava, bez obzira da li se radi o tome da priznamo da nismo bili voljeni na način na koji smo očekivali, ili se radi o tome da smo mi nekoga povredili i ogrešili se o nekoga. Istina je neumoljiva.

* Šta sve suzama možemo da "speremo"?

- Suze "spiraju" iz naše duše nerealne nade, izneverena očekivanja, neispunjene potrebe, laganje samog sebe, samoobmanjivanje, neostvarenu ljubav... Štaviše, suze i u fiziološkom smislu, bukvalno, spiraju stresne hormone (ACTH) direktno iz mozga, što je potvrđeno u više naučnih istraživanja. Neemotivne suze, na primer one od crnog luka, nemaju u sebi te hormone.

* Osnovna razlika između muških i ženskih suza je...?

- Ovoj temi se može prići na dva načina: fenomenološki, posmatranjem razlika u načinu korišćenja suza i plakanja kod žena i muškaraca danas, ili suštinski, da li među njima ima bitnih razlika. Mislim da suštinskih razlika nema, jer i muškarci i žene su sposobni da plaču i na zdrav i na nezdrav način. Fenomenološki gledano, žene češće zaplaču jer je to društveno prihvatljivije, više koriste suze da bi dokazale da su žrtve, više koriste suze da bi nešto dobile, a češće i plaču "od sreće". Muškarci više obuzdavaju plač, više kriju suze i više osećaju stid zbog toga.

* Još do nedavno muškarca koji zaplače nazivali su slabićem. Ali, muški plač je postao društveno prihvatljiviji, zar ne?

- Mislim da jeste. Od sredine prošlog veka došlo je do kulturoloških promena na Zapadu, a sa tim i do oslobađanja tela, pokreta, slobodnijeg emotivnog izražavanja, većeg obraćanja pažnje na dečije potrebe, na osećanja. Od tada je postalo društveno mnogo prihvatljivije da i muškarci zaplaču. Međutim, uvek su postojale i postojaće individualne razlike među ljudima, neki su "lakši", a drugi "teži na suzama". Najteži deo posla emocionalnog terapeuta jeste da pomogne klijentu da stekne novo poverenje u drugo ljudsko biće, da stvori bezbednu atmosferu za istraživanje najintimnijih delova duše, u kojoj se iskrene suze prihvataju kao najprirodniji odgovor osobe na unutrašnju patnju. Kada klijent nauči da prepoznaje bol u sebi i kako da ga slobodno izrazi kroz suze, onda mu je terapeut ili savetnik sve manje potreban.

* U kojim situacijama su muške i ženske emotivne suze potpuno izjednačene?

- Muške i ženske suze su gotovo potpuno izjednačene kada se radi o doživljavanju bola zbog gubitka najbližih osoba: roditelja, brata, sestre, deteta, voljenog partnera, nekog druge osobe ili nečeg drugog što im je bilo od duboke emotivne važnosti. Dakle, onda kada se radi o velikim emotivnim gubicima.

* Sasvim druga priča je "rame za plakanje", pojedinci su na tu ulogu pretplaćeni... Može li previše tuđih suza da im naškodi?

- "Rame za plakanje" je pežorativan izraz za ljude koji imaju strpljenja i volje da slušaju druge koji imaju neki problem i teško im je. Možemo da primetimo da se ljudi uparuju i na taj način: oni koji vole da se žale drugima i pričaju im o svojim jadima lako nalaze prijatelje među onima koji vole da ih slušaju, teše i savetuju. Da ne budem pogrešno shvaćen, ali profesija psihološkog pomagača, psihološkog savetnika i psihoterapeuta velikim delom se razvila upravo iz uloge "ramena za plakanje". To im je poreklo, ali su onda generacije stručnjaka razvijale čitavu lepezu psiholoških strategija, metoda i tehnika kojima je uloga "ramena za plakanje" razvijena, bolje osmišljena i unapređena do nivoa koji danas traži godine edukacije da bi se do te veštine došlo. U integrativno-emocionalnom metodu, po kome ja radim, u fokusu je postepeno prepoznavanje i doživljavanje dirljivih i bolnih osećanja, zbog čega imamo dosta iskustva sa suzama tokom tretmana.

* Kakvih suza i kakvih plačljivaca se treba kloniti?

- Treba se kloniti manipulativnih suza, koje nisu iskrene, koje ne dolaze iz srca i duše, već samo služe kao vrlo vešta odbrana od pravih osećanja, od pravog bola i pravih suza. To nije uvek lako razlikovati, ali razlika postoji. Lažne suze mogu spolja da budu vrlo dramatične, ali nas nekako u dubini duše ostavljaju ravnodušnim (one su "patetične"), dok prave suze imaju moć da nas duboko dirnu, gotovo nevoljno.