JEDNA od najuspešnijih modnih dizajnera, Verica Rakočević, na modnoj sceni traje već 30 godina.

Od kada je ušla u svet mode još davne 1983. godine ne prestaje da intrigira javnost, koliko svojim dizajnerskim umećem toliko i svojom životnom pričom, stavovima koje je zastupala i kritikama koje je iznosila.

Iako se na na modnoj sceni pojavila znatno ranije, tek 1990. godine, kada je uradila uniforme za tek otvoreni hotel "Hajat" i svojom revijom obeležila svečano otvaranje, potpisala se kao modni kreator.

Pre toga bila je vlasnica butika "Ella", potom je osnovala brend "VR Company" 1997. godine, a najveće uspehe u karijeri doživela je zahvaljujući kolekcijama visoke mode koje je predstavila na nedeljama visoke mode u Rimu, ali i publici u Milanu, Moskvi, Los Anđelesu, Beču, Atini...


Majka je troje dece i baka, veoma ponosna, posebno na svog unuka Luku Mijatovića, koji je, dok je vođen ovaj intervju, na Of Brodveju igrao četiri uloge u predstavi “Tesla”, rediteljke Sanje Bešlić, kojom je obeleženo 70 godina od smrti ovog svetski proslavljenog naučnika.
Uzbuđena zbog aplauza i čestitki za odličnu glumu svog unuka Luke, Verica kaže da ima mnogo energije i volje da uradi još dosta stvari u životu. Svoj jubilej nedavno je obeležila predstavljanjem glamurozne kolekcije inspirisane čudesnim cvetom Ramonda Serbica.
Ovom prilikom za čitaoce “Života plus” Verica Rakočević priča o tome šta joj daje snagu da toliko traje, šta je bila moda nekad a šta je sada, jakim ženama, Kubi, čudesnom cvetu...
- Ramonda Serbica, cvet koji se rađa iz mrtvih cvetova, došao je kod mene. I kao što u mom životu i radu biva, nisam ja tražila inspiraciju, našla je ona mene u trenutku ličnog buđenja iz "mrtvih". Moj život je pun "umiranja" i rađanja. I svaki put kada sam mislila da je kraj, da ne mogu više, došao je neki pljusak koji me je osvežio. Baš kao i u slučaju ovog čudesnog cveta. Osuši se, uvene i onda ga posle nekoliko godina potopite u vodu da bi se pojavili još lepši cvetovi. Kao što vidite, metafora je očigledna.

Šta je to što Vas inspiriše da i posle 30 godina na domaćoj modnoj sceni radite sa istom strašću?


- Strast je pokretačko gorivo mog života. Bez nje ne mogu da živim, sa njom započinjem dan i odlazim u krevet. Kako god zvučalo, ja sa strašću odlazim i u snove. Možda su zato tako bajkoviti. Zaista, nisam nikada imala ružne snove. Ako se ovim poslom bavite na način da dodiruje umetnost, onda to bez strasti ne ide. Volim svoj posao i radim ga iz velike ljubavi, ne razmišljajući hoće li mi doneti novac. Na svu sreću donosi ga u onoj meri u kojoj mogu relativno pristojno da živim. I danas skakućem oko svake haljine kao devojčica koja se igra sa lutkama.
ISIDORA, FRIDA, ČUČUK STANA, LU SALOME... U stvaranju novih kolekcija često ste bili nadahnuti jakim ženama poput Isidore Dankan, Koko Šanel, Fride Kalo, Čučuk Stane, Lu Salome... Čime su Vas one posebno inspirisale? - Rekla sam već da je moj beg u ovakav način rada bio beg od besmisla. Radeći na ovim kolekcijama uvek sam tražila neko prepoznavanje. Karakterno, profesionalno. Interesantno je bilo da sam kolekciju "Koko" radila tako što sam bila inspirisana njenim životom i filmom "Koko i Stravinski". Prezentacija je počela isečkom iz ovog filma, kada Stravinski u jednoj od njihovih ljubavnih svađa kaže “Koko, ti ovo ne razumeš, ovo je umetnost, a ti si obična šnajderka”. Ta šnajderka ništa manje nije ušla u istoriju od njega, a to je bio i moj podsmeh onima koji su u svojim nezadovoljstvima pucali u mene vređajući me. Isidora Dankan, Frida Kalo, Čučuk Stana, Lu Salome, u svakoj od njih pronalazila sam ili deo svoje tuge ili sreće i zadovoljstva. Još uvek nisam prepoznala nekoga ko bi mogao da govori kroz modu na način na koji ja to govorim, ali to ne znači da se neće pojaviti. Meni je uvek inspiracija karakter žene.

Šta je danas domaća modna scena? Šta je nekada bila moda, šta su bili trendovi i kakav je odnos bio prema tim vrednostima?

- Nekada je sve bilo stvarno. Sada je više imitacija, imam utisak da generalno živimo imitaciju života na svim nivoima. U vreme Aleksandra Joksimovića, Mirjane Marić, Dobrile Smiljanić, Vesne Šunjić, za jugoslovensku modu se znalo u svetu i ona je imala ozbiljan respekt. Velike modne kuće, koje su imale sjajnu i ogromnu proizvodnju angažujući ove ljude, proslavili su našu modu širom sveta. Pariz je molio Aleksandra Joksimovića da bude njihov. Da li neko od najnovije generacije dizajnera zna uopšte ko je on? E, to je tuga današnjeg trenutka. I ma koliko da mi je žao što se jedan takav genijalni umetnik povukao, razumem ga. I najvažnije je da je vrednost u pravom smislu te reči postojala.

U jednom intervju rekli ste da je Srbija rasadnik talenata bez realnih mogućnosti... Važi li to i danas?


- To važi dugi niz godina. Nažalost, uspeli su samo oni koji su otišli... Roksanda Ilinčić, Aleksandar Protić, Ana Šekularac, Slobodan Mihajlović.

Koja su to kreatorska imena po Vama postavila osnovne modne postulate na ovim prostorima?


- Svi radimo ovde po sistemu male manufakture. Nijedan dizajner nema ozbiljnu proizvodnju, ozbiljna prodajna mesta, ozbiljan broj zaposlenih radnika. Ja sam pokušala. Ali, nažalost, samo modne kuće koje imaju upliv u sistem tu mogu nešto da urade, a opet one u prvi plan ne stavljaju dizajnere i jačinu dizajnerskog imena, nego jeftini profit kojim od srpske mode ne prave ništa spektakularno. Ironija je reći da bilo ko na ovim prostorima postavlja modne postulate. Onaj ko je barem malo radio i živeo u svetu zna da je ovo sve igra. Zato sam ja, da se ne bih sramila pred sobom, izabrala ovaj put tematskih kolekcija gde umetnost dodiruje modu.

Za koje domaće i svetske dizajnere možete da kažete da su zasluženo slavni, da su obeležili modnu scenu i za sva vremena i kome se od njih posebno divite?

- Od domaćih sam pomenula i staru gardu i mlađe kreatore, a od stranih Vivijen Vestvud, Džon Galijano, Antonio Maras.

Čime ste najviše ponosni posle 30 godina provedenih u svetu mode?

- Pre svega trajanjem. Trajati u jednoj uređenoj zemlji gde je sve lakše i ispravnije 30 godina je uspeh. Zamislite trajanje na ovim prostorima? Veseli me što imam još puno volje, snage, energije i ljubavi da mogu pre svega sebi, a onda i onim ljudima koji vole moj način da pružim još mnogo toga. Naravno, najponosnija sam što sam, pored posla kojim se toliko dugo bavim, od svoje dece stvorila ispravne ljude.

Koja je kolekcija najviše uticala na Vaš uspeh u svetu mode?

- Dve kolekcije obeležile su moj uspeh koji iskače iz prosečnoti, iz lokalnog. To je "Molitva za mir", kada su čuvena Jasmin i još 10 top modela radile 1993. godine moju reviju u Beogradu pod sankcijama. I kolekcija inspirisana srpskom građanskom nošnjom koja je sa velikim uspehom prikazana u Rimu, samo mesec dana po završetku bombardovanja, emitovala se u celosti čak 70 puta na Fashion TV.

U mnogim Vašim kolekcijama dominantne su haljine. Da li su one Vaš zaštitni znak, da li ženu najviše volite da vidite u haljini i zbog čega?

- Moja haljina je romantična i u raznim kolekcijama drugačija, jer su uglavnom kolekcije pratili karakteri kao inspiracija, a opet prepoznatljiva kao moja u onom delu gde se moj karakter dodiruje sa ženama koje su me inspirisale. To odevno „parče“ me najviše intrigira i kroz tu formu najlakše se igram karakterima. Smatram, inače, da ništa više ne može da kaže o karakteru jedne žene od haljine koju i kako nosi. Naravno, pod uslovom da umete da čitate.

Koliko je Vašu karijeru obeležilo učešće na nedeljama mode u Rimu?


- Nedelje visoke mode u Rimu odredile su moj dalji kreativni put, pre svega zbog toga što jedino u visokoj modi moda dodiruje umetnost. Zatim, to je zanat koji morate ozbiljno da znate ako nećete da vam se ljudi u svetu smeju. U Rimu sam, zahvaljujući svom partneru Valteru Lačnelotiju, upoznala mnoge dizajnere, ušla u njihove ateljee i videla šta je stvarno moda. Posle toga ništa više nije bilo isto. Istovremeno sam se osećala veličanstveno što sam mogla da budem na izvoru i da to što radim pohvale ljudi od imena.

Da li i Vi, kao i mnogi stručnjaci iz sveta mode, mislite da je danas moda jednolična i da je sve manje kolekcija koje su po nečemu prepoznatljive i posebne?

- Trend je zombiranjem potrošačke mase uspeo da ubije svaku individualnost. Moda je biznis i melje sve pred sobom u trci za profitom. Malo je individualaca, kreativaca pored gore pomenutih kojima se divim, koji su dali sebi slobodu da to rade na svoj način i koji ne podležu ni trendu ni tržišnim uslovima. Onoga trenutka kada je moda izašla na ulice iz naručja visoke mode izgubila je ono što je imala do tada, posebnost. Baš kao što u eri globalizacije svega, polako nestaje i visoka moda.

Kako je, po Vašim estetskim kriterijumima, obučena mlada devojka, kako poslovna žena? A kako jedan kvalitetan muškarac?

- Svakako ne kao masa naših devojaka koje se teturaju na štulama sa kilogramima šminke u po bela dana. Na svu sreću, manjina, koja za sada nije zatrovana imitacijom estrade, drži Beogradu glavu iznad vode. Dolaskom stranih kompanija postavljena su pravila dres-koda kojih moraju da se pridržavaju, što nabolje menja sliku u odnosu na deceniju pre kada se na posao dolazilo u helankama i velikim dekolteima. Osnov dobrog oblačenja po meni, i u muškom i ženskom slučaju, je dobra obuća, kvalitetan prirodni materijal i garderoba prilagođena dobu dana i situaciji. Sve drugo je stvar ličnog ukusa.

Jednom ste rekli "morate da prepoznate boje života da bi vam on bojama uzvratio". Kakve su boje vašeg života?


- Moj život je oduvek bio prepun boja. Nekada su bile zagasitije, kao kod Karavađa, nekada kao suncokreti kod Van Goga, nikada nije bilo Pikasove apstrakcije. Valjda je zato ova energija ovako eruptivna i dalje posle toliko godina. Boje koje mi daju sadržaj, koje me vode do prepoznavanja, koje suptilno pronalaze put do nekoga ko je boje kao ja, uvek su mi život činile posebnim, uzbudljivim i punim sadržaja.

Kada biste pisali knjigu o sebi, kakav bi bio njen početak, a kakav kraj?

- "I ne želim da se nebo spusti na zemlju mojom voljom, već da se širi u beskraj zauvek" (Volt Vitmen) mogao bi da bude početak, a kraj: "Ljubav zahteva da damo sve od sebe, a moja ljubav ti postavlja samo jedan zahtev: ma šta da se desi i ma koliko dugo da traje, veruj u mene, sećaj se ko si i nikada nemoj pasti u očajanje" (“Zovem se sećanje”, En Brešers).