OSEĆAJ nelagodnosti i nesigurnosti prilikom kontakta sa drugim osobama, posebno nepoznatim, jaka emocija koja izaziva i fizičke simptome kao što su lupanje srca, crvenilo obraza, znojenje dlanova, napetost mišića, teskoba u želucu, ponekad i podrhtavanje čitavog tela, sve to su manifestacije stidljivosti. Psiholozi tvrde da se ona različito ispoljava - fizičkim simptomima, izbegavanjem komunikacije, pogleda i kontakta, zbog čega stidljive ljudi pogrešno doživljavaju kao distancirane, hladne ili uobražene osobe. Ali, ima i onih kod kojih se stidljivost ne vidi, izgledaju potpuno smireno, ali se u njima događa prava bura.

Stidiljivi ljudi nisu ni hladni ni manje emotivni, već preterano usredsređeni na sopstvena osećanja i misli, tvrde psiholozi. U međuljudskim odnosima oni strahuju da svi primećuju njihovu "nespretnost" i čini im se da kontakt ili razgovor nikad ne ispadne onako kako su želeli. Zbog toga vremenom sve teže ostvaruju i emotivne i prijateljske odnose, ali ne zato što ih ne žele, već zbog toga što se plaše da će "zabrljati". Karakteristika stidljivih je i konstantno razmišljanje o tome šta će drugi reći i pomisliti, a njihov najveći "problem" je strah od neuspeha i odbijanja. Svi smo ponekad stidljivi, tvrde stručnjaci, to je univerzalna osobina, ali neko ume da je prevaziđe, dok je kod onih kojima je to najupečatljivija osobenost, odraz straha od nove situacije ili nepoznatog sagovornika koja ponekad potpuno blokira funkcionisanje. Ona, zapravo, nije patološki oblik ponašanja, ali to može da postane. Kada je potrebno obratiti se stručnjaku? Stidljivost toliko izražena da osoba ne može da održava kontakte, povlači se u sebe, izoluje do te mere da jako retko ili nikad ne razgovara, alarm je da treba potražiti pomoć.

Biti stidljiv nije isto što i biti introvertan, tvrde stručnjaci. Introvertna osoba povučena je i okrenuta svom unutrašnjem svetu, ali ne strahuje od kontakata. Sa druge strane, stidljiva osoba je nepoverljiva, okrenuta sebi, ali ne svom unutrašnjem svetu, već nedostacima koje stalno preispituje i analizira. Zanimljivo je da ponekad "emotivni stidljivci" odlično funkcionišu, na primer u poslovnim kontaktima.

Ali, ono što zabrinjava, tvrde stručnjaci, je to što su mladi sve stidljiviji. Ali, ne u pravom smislu te reči. Njih nije sramota od nečijih pogleda ili komentara, već su okrenuti novim načinima komunikacije, internetu, četovanju, SMS-ovima, zbog čega im kontakt "lice u lice" postaje sve neprijatniji i nepotrebniji. Tehnologija je stvorila "paravane za ličnost", dala mogućnost da budemo neko drugi, da se krijemo iza profila društvenih mreža, "čet rumova" i lozinki.

Istraživanja pokazuju da su najstidljivije osobe sa nekim fizičkim nedostatkom, sa problemom u motorici ili govoru, oni koji su trpeli traume u detinjstvu... Na stidljivost utiče sklop ličnosti, ali i genetika, pa sve više stručnjaka tvrdi da se stidljivi rađaju, da se osećaj neprijatnosti prema drugima nasleđuje baš kao predispozicija za dijabetes, alergije ili gojaznost.


REČ STRUČNjAKA:psiholog Ksenija Petrović

Zdrav i nezdrav stid

Nekada se stidljivost smatrala vrlinom, a danas preprekom u mnogim životnim situacijama. Kako savremena psihologija gleda na ovu karakteristiku ličnosti?

- Prema shvatanju savremene kognitivne psihologije nemanje stida nije vrlina i ukazuje na mnoge poremećaje ličnosti... Ali, postoji značajna razlika između zdravog i nezdravog stida, javljaju se kada osećamo slabost u vezi sa sobom pred drugima, kao i kada nas drugi potcenjuju. Ovakve situacije nisu prijatne, ali da li će osoba osećati zdrav ili nezdrav stid zavisi od načina na koji razmišlja o događaju. Nezdrav navodi čoveka da precenjuje negativan efekat nekog događaja, interesovanje drugih, ali i težinu tuđeg neodobravanja. To vodi nekonstruktivnim ponašanjima, izolaciji, ignorisanju kontakata, ali i napadima na druge koji su nas "osramotili". Sa druge strane, osobe koje misle da se desilo nešto neprijatno, ali realistično posmatraju situaciju i prihvataju događaje, osećaju zdrav stid. Takvi ljudi ne izbegavaju dalje kontakte, nisu agresivni, trude se da se suoče sa onim što se dogodilo i prihvate sebe onakvima kakvi jesu.

Da li se rađamo stidljivi ili to postajemo?

- Ljudi se rađaju samo sa kapacitetom da dožive sve emocije, pa i stid, ali da li će se stidljivost javiti kao osobina u velikoj meri zavisi od vaspitanja i poruka koje smo dobijali tokom odrastanja. Roditelji skloni preteranom kritikovanju, etiketiranju, ismevanju, omalovažavanju deteta, disciplinu ostvaruju pretnjama i kaznama, na dobrom su putu da stidljivost trajno ugrade u strukturu ličnosti. Osobe koje imaju negativnu sliku o sebi i nisko samopoštovanje podložnije su osećaju stida, jer se njime brane od negativnih uverenja o sebi. Samopoštovanje se stiče, učimo da vidimo sebe onako kako nas vide nama važni ljudi, a u prvim godinama života to su roditelji.

Kako objašnjavate ličnosti koje su stidljive samo u pojedinim životnim segmentima?

- Sve je stvar procene ličnosti, odnosno mišljenje da smo u određenim odnosima i situacijama nesposobni da budemo na "visini zadatka". Neko je zadovoljan svojim poslovnim uspesima, ali, na primer, sebe procenjuje neprivlačnim za suprotni pol, što ga čini jako stidljivim u ljubavnim odnosima. Preuveličavanje prethodnih negativnih iskustava pojačava potrebu za povlačenjem, snaži strah i stid od novih odbacivanja.

Kako se stidljivost prevazilazi?

- Prvi korak jeste da prihvatimo stid, da ga se ne stidimo. Treba da naučimo da o njemu razmišljamo kao o neprijatnoj, ali ne parališućoj emociji koja nas čini manje vrednima. Paradoksalno je, ali najbolji način da se oslobodimo stida jeste da se što češće njemu izlažemo.