PONEKAD, kao da zaboravimo da se Sunce rađa na istoku, pa da je sve što dolazi iz tog pravca - nežnije sunčano. Okupano nekom posebnom čarolijom. Ponekad, kao da zaboravimo da je Srbija i na istoku. Onako prirodno lepa, često netaknuta. U zelenim rekama i potocima, pitomim i divljim planinskim vrhovima, mističnim pećinama, spomenicima kulture i istorije, viševekovnim manastirima, interesantnim običajima, upornim mitovima. Miriše na lekovito bilje, vino i sir. Ne mari za akcente, a neretko i za padeže. Čuva drevnu tradiciju, ali hoće da bude i moderna. Neguje duh gostoprimstva koji se sporo stiče, a lako gubi.

Da je istočna Srbija naša prirodna, pomalo neukrotiva i definitivno zavodljiva lepotica, uverili smo se pogledom kroz samo neke stakliće tog uzbudljivog "kaleidoskopa". Krenuli smo uz Dunav, tamo gde je on najimpozantaniji, skoro zamenjiv sa morem. I spustili se južnije.

NOVA TURISTIČKA NADA

Prva naša stanica bila je Knjaževac, grad na tri reke. Varoš nazvana po knjazu Milošu Obrenoviću nekada se prepoznavala kao Gurgusovac, pa će vam Knjaževčani rado "podmetnuti" i to ime. I ispričaće vam da ste upravo stigli u "Malu Veneciju", jer tako najviše vole da zovu svoj grad. Uz prijemčivo objašnjenje - da su rekama nekada plovile gondole, a da su danas ostali samo mostovi koji spajaju obale Svrljiškog, Trgoviškog i Belog Timoka. Neki drugi lokalni vodiči će vam možda radije poželeti dobrodošlicu u "Malom Parizu". I nazdraviće sa vama dok vam budu pričali da je nekada u Knjaževcu na 100 stanovnika dolazila po jedna kafana. Na to su, veseljaci za kakve Knjaževčani važe, i te kako ponosni. A, diče se i svojim gastronomskim umećem, štiteći prepržolj - gurmanski sendvič sa mesom - kao isključivo njihov proizvod. Samo još da ga i formalno brendiraju. Tu i tamo će vam svojatati i belmuž - čuveni specijalitet od sira, za koji se otimaju skoro svi iz ovog kraja, ali koji je, ipak, najviše svrljiški. Sa jagnjetinom nema dileme, čija je-da je, uvek svima dobro "padne".

Depositphotos

Knjaževac, opština od oko 30.000 stanovnika, danas je sve češće na meti turista zahvaljujući činjenici da je okružuje jedna od naših najvećih planinskih lepotica. Ovde se uglavnom i svraća na putu do Stare planine, zakonom zaštićenog kutka zemlje. Nepravedno zapostavljena do pre nekoliko godina, ona postaje nova nada istoka i cele Srbije. Onako izvorno lepa, čista, mirisna. Susret sa njom čini vas privilegovanim što ste oči u oči sa jednim takvim zelenim biserom. I ptičice koje se čuju u pratnji izrežiraće za vas osećaj da ste u raju. Zamislite četinarske oaze i nepregledne livade kao "tepihe" prošarane ljubičastim, žutim i belim cvetićima. To mirisno i dekorativno samoniklo lekovito bilje zaštitni je znak ovog kraja. A Stara planina sa čuvenim Babinim zubom i Midžorom od 2.169 metara nadmorske visine asocijacija na - krov sveta.

Pročitajte još - Blago istočne Srbije koje morate otkriti

Takav osećaj imate kada se popnete nebu pod oblake. I još ako ste skijaš... onda definitivno imate razlog da se otisnete u ovaj kraj. Jer ovo je najmlađi srpski ski centar, sa prvom i jedinom gondolom u Srbiji, zadovoljnim skijašima koji se vraćaju na mesto sa više od trinaest kilometara uređenih staza povezanih žičarama i ski-liftovima. A kako je Stara planina skoro pet meseci pod snegom, nema bojazni da ćete ga preskočiti.

Molitva pod Midžorom, Foto Rozana SAZDIĆ

Međutim, ovaj planinski raj je doslovce raj i na proleće i leto. Boban Marković i Jelena Kinđer iz TO Knjaževac kažu da je staroplaninski šarm upečatljiv u svako doba.

- Za Đurđevdan se uvek budimo iz zimskog sna tradicionalnom manifestacijom koja je opštini Knjaževac donela titulu "Izuzetna destinacija Evrope". "Molitva pod Midžorom" je prilika za promociju naših običaja, starih zanata, kulinarskih veština - priča Marković. - A onda krenu da se nadovezuju lepi povodi za obilazak Stare planine - branje lekovitog bilja i gljiva, biciklističke trke, takmičenje u orijentiringu... Seoski turizam je doživeo pravu ekspanziju, pa je tako za pet godina broj ležajeva skočio sa 230 na 700.

Foto Rozana SAZDIĆ

I lepo je buditi se u ovim selima. Uz cvrkut ptica i pomisao da ako je ovo jedno od retkih staništa beloglavog supa, onda je sigurno posebno.

VINOGRADI KAO U TOSKANI

A, onda - Negotin. Opština sa više od 40.000 stanovnika, baš na tromeđi Srbije, Rumunije i Bugarske. Onako dostojanstvena, okružena planinama Miroč, Deli Jovan i Crni vrh. Zavičaj Hajduk Veljka Petrovića. Grad u kojem je sve u znaku njegovog imena, od spomenika u samom centru preko muzeja do naziva različitih manifestacija. Ništa manje se ne slave ni drugi čuveni Negotinci - kompozitor Stevan Mokranjac i naučnik Đorđe Stanojević.

Ovo je, dakle, kraj koji asocira na junaštvo, pa i na žensko - "branjeno" činjenicom da je i Čučuk Stana, Hajduk Veljkova supruga i naša slavna ratnica, rođena u negotinskom selu Sikole.Ovo je i kraj kojem malo fali da zamiriše lepše od Toskane, jer su bogati vinogradi lična karta Negotinske krajine. Oduvek. Ovo je ugledan vinski kraj. Onaj sa dugom tradicijom i pivnicama ili pimnicama - jedinstvenim arhitektonskim kompleksima od kamenih objekata u kojima se prerađuje grožđe i tu pretvara u vino. Najpoznatije, Rajačke i Rogljevske, omiljena su destinacija vinoljubaca, pogotovo stranih, koji kada krenu putevima Rimljana i "pića bogova", nimalo slučajno se zadese ovde.

Foto Rozana SAZDIĆ

- Restauracija pivnica će ih sigurno učiniti još atraktivnijim za turiste - najavljuje Vladimir Veličković, predsednik opštine Negotin. - Naša polja vinograda imaju potencijal kao toskanska, a naše vino je pandan francuskom, pa moramo da iskoristimo tu privilegiju. Uostalom, kao i sve ostale lepote Krajine.

Kroz nju, ne bez razloga, "krstare" i evropski biciklisti. A, zatim putnici namernici koji žele da vide nadaleko hvaljene Vratnjanske kapije, sa srednjovekovnim manastirom, lovištem sa velikim stadom muflona i krdom jelena lopatara, raskošan prizor okružen rekama i šumama. Veliku kamenu kapiju priroda je, kako vole da kažu Negotinci, napravila "bez dleta i čekića". Odmah posle njih, po lepoti se izdvaja manastir Bukovo.

Pročitajte još - Borsko jezero - more istočne Srbije

Ali ono što, uz bolje puteve, ovom kraju nedostaje su - ljudi. U selima ih odavno nema onoliko koliko ih je nekada bilo. I još manje od onog koliko ima kuća - velikih i visokih višespratnica kao da su "čardaci ni na nebu ni na zemlji", opasani kapijama od kovanog gvožđa. Umesto živih čuvara, domove uglavnom "brane" kameni lavovi i ugrađene kamere. Vlasnici tih raskošnih domova ogrnutih gluvom tišinom odavno za hleb zarađuju u "belom svetu". Dolaze jednom godišnje, da se vide sa rodbinom rasutom po Evropi i da još malo ulože u zidove među kojima niko ne živi. I sva je prilika da više nikada i neće. Ali zato se već sada zidaju i "kuće" za posle života - grobnice koje neretko podsećaju na faraonske. Tako ih i zovu. Samo da izgledaju bogato. I da budu veće od komšijskih. To bi, uz mit (ili istinu?) o vlaškoj magiji, moglo da se proglasi dominantnim folklorom ovog kraja.

Foto Rozana SAZDIĆ

DRVENI ZOO VRT U SIKOLAMA

AKO imate sreće da u Negotinu sretnete Negotinca Žiku Mihajlovića, snimatelja, fotografa i autora brojnih serijala, onda ćete ovaj kraj upoznati iz posebnog ugla. I saznaćete da u jednom selu postoji čovek koji svakog četvrtka razgovara sa Marsovcima, da je drugi napravio semafor ispred svoje kuće kako bi posetioci, prateći boju svetla, znali kada (ne)mogu da navrate.

Foto Rozana SAZDIĆ

I imaćete radost da u selu Sikole obiđete jedinstveni drveni zoološki vrt. Njegov kreator je Miloš Jovanović, koji je od drveta isklesao životinje u prirodnoj veličini - od slona preko žirafe i zebre do majmuna.


Foto Rozana SAZDIĆ


Posebna atrakcija je jahanje kamile. Ima tu i "neživotinjskih" vrsta, kao što je Čučuk Stana. Miloš ulaz ne naplaćuje.

Foto Rozana SAZDIĆ

KNjAŽEVAČKI METEORI

KADA pitate Knjaževčane šta je još važno da poseti jedan radoznali turista, uputiće vas na klisuru Ždrelo, u selu Stogazovac. I reći će vam da su to "Knjaževački meteori". Tako bi verovatno i mogle da se opišu te stene specifičnih formacija, koje se visoko izdižu iznad reke. Posebnost tom kraju daje i voda koja izvire iz korita, a nazivaju je "božjom trpezicom". Tu su još ostaci starih vodenica, pećine i srednjovekovna crkvica Vidovdan.