Samo oni narodi koji drže do svoje vere i ne odriču je se ni u najtežim vremenima, mogu da ispišu takve neverovatne priče, a da im se veruje. Ruski narod ne samo da u tim pričama živi, one ga leče i onda kad posustane vera u savremenu medicinu.

Sankt Peterburg... Traju bele noći i sve je, od jutra do večeri, veliki ljudski mravinjak. S prvim jutarnjim satima opsedaju se najznačajnije peterburške destinacije: muzeji, tvrđave, dvorci, parkovi...

Ali, ovo nije priča o tome, već o periferiji nekadašnje carske prestonice koja živi čudesne, malo poznate legende i slike. Neke, donedavno, potpuno zatvorene u krugu ovdašnjeg stanovništva.

Polazimo sa jednog pristaništa na okom neuhvatljivoj Nevi, s kojom se zbližava tako brzo i tako snažno da posle nekoliko minuta ljubavi malo ko ne poželi da opet dođe. Prva adresa - Crkva Svete Ksenije, na kojoj će započeti te čudesne, žive slike.

Zaustavljamo se na dvadesetom kilometru od centra Peterburga. Ispred je Smolensko groblje. Rusi ga upisuju u kulturnu baštinu kao muzej arhitekture na otvorenom. Ovde, u dubini drevne borove šume, počiva Ksenija Gregorijevna Petrovna, u skromnoj kapeli, sa zvezdastim svodom iznad sarkofaga. Tolika je gužva da se jedva diše. Rusi veruju da njene mošti imaju lekovitu moć.

Red vernika ispred Kapele Svete Ksenije

Nepregledan je red ispred, u kome uglavnom mlade žene pod maramama, sa buketima ruža u naručju, čekaju da se poklone moštima. S vremenom red trostruko obavija kapelu svetiteljke. I to traje, danonoćno.

- Da, pomaže mladim ženama da se udaju, da imaju decu, da im deca budu zdrava, da imaju slogu u porodici. Ja sam ovde sa ćerkom, ona je na svet došla, verujem, zahvaljujući Svetoj Kseniji. Sada dolazim iz zahvalnosti - govori Larisa Ivanovna.

Ova žena zna, kao i većina u ovom nepreglednom redu, ko je i kakva je za života bila Ksenija Gregorijevna.

- Legenda kaže da se mlada udala iz velike ljubavi prema Andreju, crkvenom pojcu i vojniku. U 26. godini ostala je udovica, nisu imali dece. Sve što su ona i njen muž stekli darovala je sirotinji, posle se mučila, ali je imala toliko snage, divovske snage, da sama, ciglu po ciglu, gradi hram koji vidite kada iz grada dolazite. Velika je žena bila, dostojanstvena, u patnji se izvila do svetice. Za nas, verujem, sve Ruse, ovo je najznačajnije mesto. Svako ko ovde dođe, oseti da mu je duša mirnija. Srce punije ljubavlju. Mislim, postajemo bolji.

Ruskinje prilaze sarkofagu, polažu cveće, a sveštenik koji ponekoj pročita i molitvu i ispovedi je, svakoj bez izuzetka, daruje po nekoliko latica ruža koje su položene prethodnih dana. Latice su, kaže, lekovite.

Veruju Rusi svojoj crkvi, poštuju običaje, pa i nas upozoravaju da žene u crkvu ne mogu bez marame i suknje. Makar da je navuku i preko pantalona. Reporteru "Novosti" više puta su prigovorili: "Idite tamo, do komode, uzmite maramu i suknju".

Posle smo bili u Novodevičnom, ženskom manastiru gde su, ipak, liberalniji. Ovde, na kraju Moskovskog bulevara, a to je tako daleko od središta Peterburga, imaju razumevanja za strance. Duh novog vremena tu je prešao manastirske zidine.

- Moderno monaštvo - kazao nam je uz srdačan osmeh sveštenik Denisi, kada je video našu fotografiju monahinje sa fotoaparatom u ruci. Slikali smo je dok je za vreme službe u Atoskom hramu slikala prelome nesvakidašnje svetlosti koja je dopirala kroz mozaik manastirskih prozora. Reporteru našeg lista bilo je dozvoljeno čak i to da se u vreme jutrenja popne do zvonika i zabeleži trenutak kada monahinja pokreće teška zvona koja oglašavaju početak liturgije.

U Novodevičnom manastiru, u kome je više desetina monahinja, toliko je topline i ljubavi. Kao da je bog sam odabrao ovo mesto da leči, teši i pridiže umorne duše. Nije ni čudo, ovo je odavno utočište za malene beskućnike, decu bez roditelja, mališane koji imaju problem u razvoju. Leče ih monahinje molitvama i travama, ponajviše ljubavlju i čudesnom mirnoćom.

Ovde se oporavljao i vaš vladika Jovan Vraniškovski, srpski episkop ohridski - slušamo priču.

To nam, doduše, nije nepoznato. "Novosti" su, iz pera našeg kolege Branka Vlahovića, imale ekskluzivan intervju sa vladikom Jovanom, dok se lečio u ovom manastiru, posle zatvorske torture u Makedoniji.

Sutradan smo bili na ostrvu Kotlin, na Baltiku, u gradu Kronštatu. Ovo je utočište i lečilište ne samo ruskih vernika, već i inovernih, a njih je, ruku na srce, malo na ovom po svemu živopisnom mestu. Dobilo je ime po svecu Jovanu Kronštatskom, kome su, pre koju deceniju, ovdašnji Rusi podigli velelepni hram. Uz oltar su mu preneli mošti i veruju u njihovu čudotvornu moć. Hramu su dodali i prezime - Morski, a u međuvremenu i ime Svetog Nikole.

U Hramu Svetog Jovana Kronštatskog

- Ostrvo Kotlin i ceo Kronštat naseljeni su mornarima. Ovde je sedište ruske mornarice i škola u kojoj stasavaju oficiri ovog vojnog usmerenja. Donedavno je ostrvo bilo zatvoreno za strance, a danas, pre nego što smo se uputili prema Kotlinu, tunelom ispod Finskog zaliva, bila je potrebna dodatna kontrola naših pasoša uz još jedno popunjavanje formulara za pristup ovom mestu. Sudbina... Želja... Instinkt da se dovde stigne, u trenutku najznačajnije priče za Kronštat i celo ostrvo je ispraćaj Bogorodice Tihonske na dugo putovanje prema severu. Ceo grad, a tek crkva čudesnih moći bili su prepuni naroda. Igla nije imala gde da padne. Slika, darovana samo najsrećnijima: između gustih špalira ruskih mornaričkih kadeta, brojno sveštenstvo. Formira se povorka. Na čelu mornarički oficiri, između njih velika ikona Bogorodice. Toliko naroda, a toliko tišine. Samo se čuje bat koraka.

- I mi smo srećni i vi ste srećni da budete deo ove povorke - kaže nam sveštenik. - Mi ćemo Bogorodicu pratiti peške 250 kilometara odavde do krajnjeg severa. Ovo je deo naše tradicije, svaka porodica to zna. Osećaj je uzvišen, vraća duhovnu snagu svakom ko je barem na deliću ovog puta.

Ikonu prate i mornari. Veruju u čudo, kao i njihovi davni prethodnici koji su prvi, pre više od jednog veka, nosili ovu ikonu do krajnjeg Sibira.

Grb Marije Gačinske

SVETA MARIJA GAČINSKA

RUSI u velikom broju pohode grob Marije Gačinske, svetiteljke, za koju se veruje da leči depresiju, a sve je više i Srba koji to čine.

- Dolaze u pokloničkim ekskurzijama, ali i pojedinačno - pričaju Rusi koje zatičemo ispred groba svetiteljke.

Igor Fjodorovič, sveštenik, dodaje da u poslednje vreme sve više Srba dolazi, posete kapelu i Svete Ksenije i pričaju da su obe ruske svetiteljke sve poštovanije i u Srbiji.

Monah Varsonufije

SRPSKI HRAM

SVA su vrata crkava, manastira, muzeja, pa i čuvenog Ermitaža, otvorena svakom koga na ovim adresama najavi arhimandrit Varsonufije (82). Za Srbe, ta vrata su širom otvorena. Ovaj stari monah, koji je služio u trinaest ruskih, najpoznatijih manastira u Lenjingradskoj oblasti, ostavio je dubok trag i kao duhovnik brojnih ruskih vladika. Rusi smatraju da su njegove molitve lekovite, a promisli ostvarive. S početka devedesetih, pa do sada, on prati i proživljava sudbinu srpskog naroda. Tako je ovih dana oživotvorena njegova zamisao da se u Kingisepu, nadomak Sankt Peterburga, podigne srpsko-ruski hram. Vojin Despot i Tatjana Batak Petrović iz duhovno-prosvetiteljskog centra "Ljubav" iz Zemuna, prihvatili su da uz pomoć dobrih ljudi iznesu ovaj posao, kažu, uz blagoslov starog monaha Varsonufija.

Naš reporter Na obali reke Neve

ŽIVI IZVOR-ŽIVA VERA

TEMELjI srpske crkve koja se gradi u Kingisepu, uz obalu reke Luge, postavljeni su iznad živog izvora lekovite, a meštani kažu, svete vode. Objašnjavaju da je ovaj izvor snažniji od svih vremenskih nepogoda, a stariji od najstarijih Rusa u ovom kraju. Želja je, kažu nam, da crkva upravo bude podignuta kraj živonosnog izvora, kao simbol žive vere i spajanja srpskog i ruskog naroda.