Sa Halkidikija na Svetu Goru

LETOVANjE na severu Grčke je odlična prilika za muškarce da obiđu Svetu Goru i posete Hilandar. Duh Svete Gore Atonske najsnažniji je u njenom najveličanstvenijem delu, Svetogorskoj pustinji, krševitoj oblasti između vrha Atos i strme obale na krajnjem jugozapadu poluostrva. To je čudesni svet orijaških kamenih tornjeva, na čijim vrhovima stoje crkvice kao da su pale s neba, i oštrih planinskih zuba razdvojenih stotinama metara visokim uvalama iz kojih vire kelije i isposnice.

Ovaj negostoljubivi prostor za prebivalište su odabrali prvi svetogorski monasi, otšelnici od sveta. Iako Svetogorska pustinja izaziva ogromnu radoznalost, najveći broj hodočasnika ne usuđuje se da je obiđe, jer se čini neprohodna, iako je za ovaj poduhvat je potrebno samo nekoliko sati. Ko se rano ujutro ukrca na feribot ili gliser “mikru” u Uranopolisu, može da se iskrca kod Skita Svete Ane, obiđe pustinju i iz Karulje krene poslednjim popodnevnim brodom ka glavnoj svetogorskoj luci Dafni ili ka kopnu.

Ko ima više vremena i rezerviše smeštaj Manastiru Svetog Pavla, zadužbini Brankovića, može da napravi veoma lepu kružnu šetnju. Obe varijante puta započinju iskrcavanjem u luci Skita Svete Ane i penjanjem uz stepenište, kojim se savlađuje oko 400 metara nadmorske visine, do raskrsnice uoči skita gde treba skrenuti udesno, na put koji obeležavaju putokazi s nazivima skitova - Mikra (mala) Agija Ana i Katunakija. Tu se stupa na najživopisniju kamenu stazu Svete Gore, s koje se pružaju vidici nezemaljske lepote. Ona se blago uspinje do raskrsnice na kraju Katunakije, gde se ulevo i naviše nastavlja ka vrhu Atos, a desno i naniže ka Karulji, simbolu Svetogorske pustinje.

Do njenog pristaništa i obalnog dela na kome vise kelije Unutrašnje ili Strašne Karulje silazi se stepenicama s jedne strane golog brda. Kod ruske kelije posvećene Svetom Savi Srpskom, nalazi se raskrsnica za povratak, gde treba pratiti putokaz ka skitu najboljih pojaca i živopisaca Atosa Danileja.