Skrivene lepote srpske Pustinje

Pustinja je ime manastira čudesne lepote skrivenog duboko u Pustinjskoj klisuri među zelenim valjevskim planinama. Ime kanjona i monaške naseobine zbunjuje savremenog posetioca koga reč pustinja asocira na daleke krajeve, peščane dine ili kamene goleti. A u valjevskoj Pustinji umesto čemernog pejzaža namernika dočekuje nabujala priroda, livade pune medonosnog cveća i veličanstvene šumovite litice pod kojima huči bistra planinska reka Jablanica hitajući od izvorišta na moćnom Jablaniku ka jezeru Rovni.

Nameće se pitanje zašto ovaj lepi predeo nosi surovo ime pustinje, a odgovor leži u prošlosti, u Srednjem veku, kada su Svetu goru počeli da pustoše turski gusari i plaćenici Katalonske kompanije. Tada su isposnici, uMarija Dedić samljenici koji nisu živeli među debelim zidinama manastira-tvrđava pošli u izbeglištvo s Atosa tražeći "pustinje" - nenaseljene i zabačene oblasti gde će moći da tihuju i ponavljaju bezglasnu molitvu srca, u nadi da će im se ukazati Božja svetlost. Neobjašnjivim instinktom su uvek pronalazili mesta čudesne lepote, bajkovite klisure u čijim su se pećinama nastanjivali. Tu su provodili ovozemaljske dane živeći na ivici litice, koja je simbolično bila i granica dva sveta. Iz jalovih tamnih skučenih kelija nalik grobu uklesanom u kamen, oni su posmatrali prostranstva bujne i neukroćene prirode kao sliku raja za kojim su žudeli.

U blizini svojih naselja nalik saću u stenama, isposnici su gradili nevelike ali lepe hramove u koje bi povremeno silazili radi zajedničke molitve, a narod je zadivljen skromnošću i smirenošću pustinjaka oko takvih mesta ispredao legende verujući u njihovu čudesnu moć. Pustinjska klisura je upravo takvo mesto, koje poklonike Hilandara neobično podseća na kanjon koji od Srpske carske lavre vodi do naše najvažnije književne radionice srednjeg veka - skita Spasove vode. Verovatno je to osetio prepodobni Ava Justin Ćelijski kada je rekao: "Ko nije video Svetu Goru neka dođe u manastir Pustinju".

Po narodnom predanju prva manastirska crkva posvećena Vavedenju Presvete Bogorodice sazdana je u 13. veku u vreme kralja Dragutina, kome se pripisuju i manastiri Ćelije i Tronoša. Sistematska arheološka istraživanja Pustinje još nisu obavljena, ali su u manastiru pronađeni grobovi iz još starijih vremena koji svedoče da su pravoslavni Srbi tu obitavali i u 11. i 12. veku. Manastir se danas nalazi u ataru sela ćutljivog imena Poćuta, na dvadesetpetom kilometru od Valjeva ka Bajinoj bašti. Ova saobraćajnica je trasirana još u antička vremena da bi spajala rudonosno Podrinje sa Posavinom. Do Pustinje se stiže putićem kroz selo između kuća, rascvetalih voćnjaka i bujnih livada na blagim padinama, koje se spuštaju ka dolini gde se sada širi veštačko jezero Rovni opasano zupčastom krunom valjevskih planina.

Hodajući kroz Poćutu čovek ne može da ne zastane na nekom od mnogih vidikovaca i ćuteći uživa u zadivljujućem krajoliku. Idući tako, pomalo omamljen lepotom, putnik i ne primeti da su padine oko puta sve strmije sve dok ne dođe do ogromne stene, gole, bele i visoke, nalik okamenjenoj kresti talasa koja strši iznad mora zelenila. Tu počinje pustinjska klisura iz koje se čuje žubor Jablanice, a kraj puta se pojavljuju brbljivi potočići koji se slivaju u ponor. I baš oko gole Grdobe vazduh je toliko zasićen mirisom šumskog cveća i lekovitog bilja da se stiče utisak da je cela okolina prelivena medom.

Na litici te stene alpinisti uvežbavaju svoje vratolomne veštine, a na njenom ravnom vrhu obraslom mekom travom uživaju izletnici. Danas retko ko danas silazi starim monaškim i hajdučim puteljkom koji se krije i vrluda među stenama. Zaboravljena je ova uska staza, koja je bila jedini prilaz manastiru sve do 1962. kad je probijen i asfaltiran put na naspramnoj litici. Zahvaljujući toj nedostupnosti, Pustinja je opstajala i kad su Osmanlije opustošile sve srpske svetinje u valjevskom kraju, ali i ovo skriveno mesto je pretrpelo razaranja. Danas se ne vide tragovi najstarije crkve, do temelja spaljene najverovatnije posle pada srpske despotovine. Na njenim temeljima novi hram je podigao jeromonah Joanikije oko 1600. godine, posle obnove Pećke patrijaršije.

Crkva je utemeljena na tvrdom temeljnom kamenu starog hrama, a ozidana lepom pravilno otesanom sigom u raškom stilu, s jermenskim kubetom i vrlo retkim zidanim ikonostasom, što je po rečima arhitekata čini jedinstvenim zdanjem svoga vremena. Na izlazu iz hrama vidi se natpis iznad vrata koji otkriva da je obnovljeni hram posvećen Vavedenju Bogorodice živopisan u proleće 1622. za samo tri meseca. Istoričari umetnosti kažu da Pustinja ima freske izuzetne lepote, a svetog Jovana Krstitelja naslikanog s anđeoskim krilima, što je jedinstven slučaj, porede s mileševskim Belim anđelom. U današnjoj crkvi se čuvaju ostaci prelepih ikona i delova carskih dveri iz vremena obnove manastira, jer su Pustinju Turci ponovo napali 1683. kad su krenuli u pohod na Beč. Obrazovani monah, umetnik i borac za slobodu Hadži-Ruvim ostavio je zapis iz 1787. da je "počeo rat ruske carice Ekatarine i Josifa Drugog, rimskog ćesara, sa turskim carem Abdulom" kad su Osmanlije zapalile mnoge crkve u "predelu beligradskom" "a najviše u valjevskim predelima" gde su stradali manastiri Pustinja, Bogovađa, Ribnica, Ćelije i crkva Jovanja.

U manastirskom letopisu o tome je zapisano: "Leta 1788. za vreme Kočine krajine, hram je postradao od skadarskog paše Bušatlije, kojega je knez Pirgo ubio." Naime, posle zaključenja mira 1791. do 1804. Pustinja je obnovljena, a kad je izbio Prvi srpski ustanak, turski paša se 1806. ponovo ustremio na njega. Knez Kuzman Pirgo iz sela Rebelja ugnežđenom na ždrelu klisure pod Jablanikom je sa svojim borcima porazio Turke i ubio pašu.

Donedavno lepo selo Rebelj danas nažalost postoji samo kao jeziv spomenik neumoljive sile prirode, jer su poplave 2014. pokrenule klizišta i doslovno smrvile kuće koje su danas ispremeštane, puste i izlomljene kao zgažene kartonske kutije. Obećanja da će selo biti ponovo izgrađeno nisu se ostvarila i stanovnici su se raselili. Obližnje živopisno selo Bebići koje izgleda kao i pre dva veka kad je sazdano posle Kočine krajine, priroda je poštedela razaranja, ali je ostalo bez puta koji do danas nije potpuno popravljen, dok su malinjaci i bašte pored reke uništeni. Zato danas u njemu živi još samo desetak stanovnika, uglavnom staraca.

- Eh Jablanice što nas ne odnese, nego nas ostavi da se mučimo u ovoj pustinji - uzidsala je Slobodanka Popović iz Bebića koju smo zatekli kako čuva svoje malo stado kraj seoceta kome su predviđali veliku turističku budućnost. Ona i drugi meštani su kršteni u hramu Pustinje koji je dugo bio parohijska crkva za celo podnožje Jablanika i Medvednika. Naime, pošto je Srbija dobila autonomiju, ljudi su bili puni elana i želje za životom pa se monaštvo drastično smanjilo, a Pustinja je 1837. prestala da bude manastir i pretvorena je u parohijsku crkvu. Tek 1953. starac Antonije je došao s bratijom, podigao konak i ponovo stvorio manastir. Od 1965. Pustinja je predata malobrojnom sestrinstvu i danas je ženski manastir. Tihe monahinje brinu o svetinji okruženoj šumarkom na platou u kanjonu klisure i gostoljubivo dočekuju svakog poklonika.

SVETO MESTO

Kad je u Pustinjsku klisuru došao proiguman manastira Hilandara, sada pokojni arhimandrit Nikanor rekao je: "Dođoh u manastir Pustinju u vrt Presvete Bogorodice Sveto Vavedenje, gde sam osetio veliku ljubav Božju kao deo Svete Gore Atonske." Desanka Maksimović je 1992. nekoliko meseci pre smrti posetila manastir Pustinju i zapisala: "Srećna sam što sam posetila ovo Sveto mesto. Kako bih pošla na onaj svet, da ovde nisam bila i poklonila se ikonama u ovoj svetinji".

* Zabranjeno preuzimanje fotografija bez saglasnosti redakcije "Večernjih Novosti"