Reporter Novosti u Meksiko Sitiju: Beogradskom uz marijače do Titove biste

NIGDE ne idi sama. Čuvaj torbu. I glavu. Ne oblači se upadljivo. Ne pij vodu sa česme. Ne jedi na ulici. Izbegavaj ljutu hranu. Ne vozi se metroom. Ne razgovaraj sa lokalcima...

Ovako se, širom sveta, turisti ispraćaju u Meksiko Siti. A onda, dok slećeš, zavedu te nepregledna svetla metropole, uljuljka prijatna dobrodošlica carinika i saznanje da će ti vodič kroz ovo putešestvije biti tvoj "lični" Meksikanac i jedna Bokeljka, njegova lepša polovina i tvoja najbolja drugarica. Tu si, u carstvu piramida, kaktusa, murala i sombrerosa. Obučeš se kako hoćeš, a iz podzemnog voza ipak izađeš živa i neopljačkana. Pomisliš da su takosi mogli da budu pikantniji, upoznaš najsrdačnije ljude koje si ikad srela. I sve to ponoviš bar devet puta, za devet dana i devet, na javi, odsanjanih snova. Ako je suditi po jednom iskustvu, meksička prestonica je, u svoj svojoj uzbudljivosti i svim kontrastima, pitomija, bezbednija i čistija od toliko drugih. I sigurno veselija.

A opet, istina je - u Meksiko Sitiju si tek mrvica koja pokušava da diše na zagađenom vazduhu od kojeg su ti oči konstantno crvene. I koji udiše skoro 30 miliona stanovnika, dok novi i dalje pristižu, gradeći dom i bez prozora. U kutiji. Da, favele postoje. Mnogi delovi podsećaju na snimajuću lokaciju sapunice "Divlja ruža", dok se palate enormno bogatih ljudi kriju iza neuglednih zgrada i nekoliko sigurnosnih kapija. Na kriminal i vrle džeparoše upozoriće te gotovo svaki Meksikanac. To očigledno nije tek mit. Kao ni priča o višesatnim "čepovima" u saobraćaju i bezobraznim vozačima.

Ovde žive najbogatiji ljudi sveta, dok je s druge strane siromaštvo izrazito prisutno, a država slaba u pokušajima da ga iskoreni. Lakše joj je da zatvara oči pred tezgama od kartona i na njima za pet pezosa (25 centi) prodavanim takosima, prženim skakavcima...

Stalno ti neko nešto nudi, prodaju ti stvari za koje ne znaš čemu služe, zaustavljaju saobraćaj da bi mogao da se parkiraš, pričaju ti viceve. Ali sve sa osmehom. I onda naučiš da se sa osmehom zahvališ. Shvatiš da ne možeš da budeš toliko human koliko je humanosti potrebno u ovom gradu. Na sreću, prevlada utisak da su Meksikanci, uprkos egzistencijalnim mukama, veseli, topli, ljubazni. Mi smo za njih puka egzotika, pa čak požele i da se slikaju sa nama. A nama odavde, oni su i dalje likovi iz telenovela, kaubojskih filmova ili crtaća sa brzim Gonzalesom. Šeširi sa velikim obodima, sombrerosi, su sada tek deo "uniforme" koju nose marijači, voladoresi i ostali čuvari tradicije, a ne svakodnevni detalj. Ali da vole da pevaju, igraju i žive - vole. I tu se negde lako prepoznajemo.

Najviše se kupuju sombrerosi i zastave

Gojaznost je ovde odavno uzela maha. Čini se, međutim, da većina ne mari za opomene koje stižu pravo s vrha. Teška pržena hrana sa ulice za neke je jedino čime mogu da obraduju gladni stomak, a za neke čist izbor, jer donosi radost. Država insistira da se višak kalorija i loš holesterol troše fizičkom aktivnošću. Bar jednom nedeljno. Zbog toga je dan između subote i ponedeljka odnedavno veliki praznik za bicikliste, trkače, plesne i fitnes "akrobate". Svake nedelje od ranog jutra centralna avenija Reforma i okolno jezgro zatvaraju se za automobile i pretvaraju u pravo sportsko kraljevstvo. Ali bez pobednika i poraženih. Takmičarski duh se ostavlja kod kuće, jer je ideja da građani, bez obzira na godine, kondiciju i socijalni status, dan provedu sa aktivnim mišićima.

Gde god se okreneš, "izviruje" Latinoamerički toranj na 44 sprata, vijori se meksička trobojka ili "blešti" statua Bogorodice od Gvadalupe, čija bazilika predstavlja najsvetije mesto u Americi. Najživlje je kod pozlaćene statue Anđela nezavisnosti, simbola grada i prepoznatljive "maskote" svih onih telenovela snimljenih nedaleko odavde, na adresi Televise. Najmirnije je na raskrsnici na kojoj se izdiže broj 43, a to je broj studenata koji su prošle godine netragom "nestali".

Turisti se slikaju u Beogradskoj ulici,Stari "folksvageni " i dalje su omiljena vozila

Krstarenje na dva točka donosi bliski susret sa Beogradskom ulicom, kratkim šarmantnim sokakom u centru centra. Mladim Meksikancima nije baš najjasniji taj žar slikanja na ovom mestu, ali zato oni stariji to pozdrave sa osmehom i upute te malo dalje. Pravo do Titove biste u prirodnoj veličini! Po još domaćih "motiva" ide se u srpski "Balkan gril", na pljeskavice koje nisu toliko jestive kao kod kuće.

Nepravda bi bila napustiti Meksiko bez marijači doživljaja. Sa Trga Garibaldi čuje se lupkanje potpetica muzičara u uskim pantalonama i kratkim jaknama prošivenim sjajnim koncem. Ispod sombrerosa u najrazličitijim bojama, toplo i nekako melanholično, odzvanja "La kukarača". Još samo da čujem "Mamu Huanitu" i biće to jedan savršen dan.

Reporter "Novosti" sa voladerosima

OVO je grad koji turistima iz Srbije pruža mogućnost da se ponašaju i raskalašno ako treba, jer su cene hrane neverovatno niske. Kafa u kafićima je evro i po, karta za metro košta 25 centi, a ulaznice za muzeje, kojih ima nebrojeno, u proseku četiri evra (oko 80 pezosa).

KOSMIČKA PRAVDA

ZNAMENITOSTI koje svakako treba obići su Muzej nacionalne antropologije i impozantne piramide na arheološkom lokalitetu Teotivakan. Pažljivo se čuva sećanje na astečko carstvo, prema kojem je španska "čizma" bila nemilosrdna.. Tako je, na velelepnom centralnom trgu Sokalo, na ruševinama svetilišta Asteka, podignuta katedrala Metropolitana, koja primetno tone i urušava se. Mnogi to zovu kosmičkom pravdom.

MANGO I PAPAJA NA SVAKOM ĆOŠKU

U ZEMLjI suprotnosti, odmah pored štandova sa masnom hranom, poglede mame prirodni izvori vitamina i minerala u svim bojama. Greh je propustiti ukuse papaje, gvajave, mameja, manga. Tuna, slatki plod kaktusa, dolazi kao šlag na svu tu voćnu egzotiku, čija cena uglavnom ne prelazi 50 centi po kilogramu. A prodaje se iza svakog ćoška, na pijacama, trgovima, u gradskom prevozu, na semaforima... Samo osetite nečiji dodir po leđima i vidite ruke koje vam nude iseckane ili u sok pretvorene voćke.

TEKILA I PANČO VILjA

PLAFON kantine "La opera" u centru grada nije običan plafon. Jedna okrugla rupa na njemu učinila ga je znamenitim, jer je nije napravio bilo ko. Pančo Vilja, čuveni meksički revolucionar, potegao je za pištoljem jedne noći i od tog metka ostao je trag. Pucanje je danas zabranjeno, ali ne i tekila sa limunom i solju, koju je Pančo redovno ispijao za šankom ove kafane.