JEDINO mesto u Srbiji gde može da se doživi čudesno kupanje u mirisu žalfije nalazi se na svega dvadesetak kilometara od centra Niša, na obronku Svrljiških planina koji se vertikalno survava u Sićevačku klisuru. S druge strane ove divovske vodene probojnice, koju samo Đerdapska klisura prevazilazi veličinom, nalazi se Suva planina na kojoj takođe buja retko i lekovito bilje, kakvog nema sve do primorja.

Reči francuskog putopisca Lamartina kad je prolazio Sićevačkom klisurom: "To se rečima ne može iskazati, niti se perom može zabeležiti, to se samo golim okom može videti", najbolje ilustruju utisak koji na posetioca ostavlja ovo mesto.

Ipak, uprkos blizini Niša i dobroj saobraćajnoj povezanosti, posetilaca nema mnogo, iako se ovaj čudesni kraj reklamira lepim fotografijama na mnoštvu turističkih brošura i sajtova. Razlog je slaba praktična turistička signalizacija i nedovoljno obeležene pešačke staze kroz prostor nedirnute prirode koji nikoga ne može ostaviti ravnodušnim.

Mali trud i ulaganja su potrebni da prvo sama Srbija, a zatim i svet, otkriju Sićevačku klisuru koja je čudesna bilo da se govori o njenoj klimi, prirodnim lepotama ili istoriji. O blagorodnosti ovog prostora govore nedavna arheološka otkrića u pećini Balanici koja svedoče da je Sićevačka klisura bila prijatno mesto za život gde su ljudi obitavali čak i u vreme ledenog doba. Naučnici kažu da su otkrića u Sićevačkoj klisuri dokaz da je ovaj deo Balkana bio tada kapija Evrope i utočište u kome su kao u Nojevoj barci, ljudi, biljke i životinje našli sklonište od večnog leda.

Čudo Sićevačke klisure najlepše je doživeti u Gradištanskom kanjonu, njenom najdramatičnijem delu dugom 5,5 km čije se litice spuštaju vertikalno u dubinu oko 400 metara. Nedaleko od ivice ponora, zaklonjen zelenilom teče dobro očuvani ogranak najvažnijeg puta antičkog sveta, rimski Vija Militaris, koji je spajao sredozemne luke s Podunavljem. Retko preostalo stanovništvo sela nad klisurom sačuvalo je kroz predanje sećanje na burnu prošlost, pa i današnju poljsku saobraćajnicu naziva Rimski put. Njegove bankine od naslaganog velikog kamenja i danas su očuvane u velikoj dužini kao i podzidi na mestima gde je bio ugrožen erozijom. Put iznad klisure je bio namenjen pešacima i karavanima konja, pa je projektovan tako da su usponi lagani i prijatni za hodanje i povremeno izlaze na fantastične vidikovce. Nažalost, nije preporučljivo kretati šetnju Rimskim putem bez iskusnog vodiča, jer je samo delimično obeležen, a povremeno je zarastao u žbunje i šumu, iako je reč o potencijalnoj turističkoj atrakciji.

ANTIČKI VINOGRADI

Žalfija, lekovita biljka karakteristična za topla mediteranska područja, svoje stanište daleko od mora našla je u Srbiji, u Sićevačkoj klisuri zahvaljujući njenoj čudesnoj klimi. Posmatrajući sa uspona Rimskog puta koji vodi ka vrhu Pleš bregove kraj sela Gradišta, jasno su uočljivi prastari terasasti vrtovi koji obavijaju kupasta uzvišenja u koncentričnim krugovima, u mediteranskom stilu. Na tim kružnim poljima i sad se mogu pronaći izdanci drevne podivljale vinove loze po kojoj je ova klisura bila čuvena.