FANTASTIČNOM klisurom Drine, čiji se strmi zidovi dižu do 1.000 metara, početkom maja "okupiraju" veliki turistički brodovi i kreću u avanturu - 55 km dugu plovidbu između veštačkog jezera Perućac i Višegrada, kroz izvijeni kanjon među liticama Tare i Zvijezde. Tu je već mnoštvo brodića, čamaca i gumenih splavova, koji su ih preduhitrili i s prvim lepim danima počeli da klize rekom nadrealne smaragdnozelene boje.

Nizvodno od Perućca nema zidova klisure, ali i ovaj deo toka Drine između zelenih brda, s kojih se slivaju penušavi potoci i malim razigranim bukovima, jednako je živopisan. Svako ko zaplovi nizvodno od Perućca u sanjivoj tišini reke, koju remeti samo pljesak vesla, uvek se vraća Drini, koju je narod zbog neobične boje u davnini nazivao i Zelenika.

Neobično bistra voda svoj tirkizni sjaj, koji u senkama prelazi u tajanstvenu zelenu tamu, duguje mineralima koje reka spira s planina od ušća Pive i Tare u Šćepan polju, gde se Drina rađa.

Nekada je njenom klisurom vodio drevni karavanski put, kraj koga su stajali kameni rimski sarkofazi i srednjovekovni masivni srpski stećci. Tad su iz prašuma, na ivicama klisure, drvoseče niz sitni kamen sipar planinskih useka-točila, spuštali balvane koji su uz eksploziju kapljica završavali u nekad mnogo plićoj i divljoj Drini. Čuveni drinski splavari

zatim su povezivali debla u velike splavove i spušatali ih u akrobatskoj vratolomnoj vožnji klisurom preko slapova, nizvodno sve do ušća u Savu, odakle su lagano plovili do Beograda.

Posle izgradnje brane hidroelektrane Perućac, stvoreno je veliko veštačko jezero, divlja Drina obuzdana i pregrađena, nestalo je splavova i splavara, a drevni put je potopljen. Samo bešumni vrtlozi na današnjem zelenom vodenom ogledalu, podsećaju da se ispod površine još krije stara sila divlje planinske reke.

Surova lepota izgubljena produbljivanjem reke uzvodno od Perućca, nadoknađena je mogućnošću da svako uživa u lepoti klisure kojoj su nekada smeli da pristupe samo najhrabriji. Danas svako ko se odluči za plovidbu kanjonom Drine, može da se uveri da on nikada ne izgleda isto, čak ni u istom danu. Zato iz Perućca brodovi kreću u uzvodnu plovidbu

ujutro, pod nebom koje se ogleda u zelenom jezeru, ka ulasku u klisuru između zelenih kupastih brda. Ona se polako sužava između belih litica ukrašenih strelastim crnim borovima, koji sa zadivljujućom žilavošću rastu iz živog kamena, kao dokaz da život uvek pobeđuje.

Dok se sunce penje ka zenitu teško je i za trenutak odvojiti pogled od stenovitih kupa brda isprskanih zelenilom na kojima kračnjački tornjevi izrezani erozijom izdaleka podsećaju na gradove iz mašte, blještave pod suncem.

Sa ivica klisure motre i ruševine starih gradova i tvrđava iz različitih epoha, za koje narod i danas veruje da ih je sve do jednog podigla despotica Irina, Prokleta Jerina, žena despota Đurđa Brankovića. U delu izlomljene klisure do proširenja u Starom brodu, javlja se i akustički fenomen, predeo apsulutne tišine u kojoj možete da čujete vetar u kosi i otkucaje sopstvenog srca. Čak i kad se putnik nalazi na brodu ili čamcu koji pokreću motori, sluh posle izvesnog vremena prestaje da ih registruje.

Dok sunce greje kožu, a sveži povetarac je hladi, pred očima se vrti fantastični kaledioskop smaragdne vode, belog kamena, crnih kopalja četinara na liticama između kojih po traci plavog neba bešumno plove bele čaplje širokih krila.

Posle dvadesetak kilometara, kod Starog broda klisura odjednom nestaje i Drina se širi između zelenih brda i pitomih proplanaka. Lepotu ovog mesta čini tužnom bela kapelica, mesto hodočašća, posvećena uspomeni na 6.000 nevinih srpskih mučenika koje su ustaše u aprilu 1942. pobile na ovom mestu.

Ubrzo zatim, Drina ponovo ulazi u klisuru koja postaje sve stešnjenija do velike krivine i proširenja na ušću Žepe, odakle se vidi slomljeni luk slavnog mosta. Tu je usred matice ogromna stena na kojoj se ugnezdila brvnara, nekadanjšnje odmorište splavara. Pre uzgradnje brane uzvodna plovidba klisurom od ovog mesta bila je nemoguća zbog opasnih Velikog i malog buka, ali danas su oni samo stara uzbudljiva legenda. Brod lako klizi kroz kanjon sve do njegovog kraja, kod sela Miloševića, gde litice nestaju i počinju pitome zelene obale sve do Višegrada, gde se putnici iskrcavaju, odlaze na vidikovce iznad starog mosta Mehmed Paše Sokolovića, a zatim preko njega i pored spomenika srpskim ratnicima u Andrić grad.

Iako istog popodneva brod klizi nazad nizvodno ka Perućcu klisurom Drine, ta avantura izgleda kao plovidba drugom rekom, dok kanjon tone u zelenkastu tamu, a na ivicama klisura i brda trepere zlatni odsjaji popodnevnog sunca. Čak i vazduh iznenađuje, na proširenjima on postaje resko hladan, a na suženjima klisure čekaju topli džepovi, zagrejani vrelinom koju isijavaju krečnjačke stene.

Ljubitelji prirode, čak i kad se iskrcaju na Perućcu, teško mogu da odole da ne ostanu bar još jedan dan i popnu na visoke prozračne vidikovce Tare, pa uživaju u pogledu na klisuru Drine, jedan od najlepših kanjona Evrope.



ODMOR NA BRODU

SVE informacije o plovidbi Drinom se mogu dobiti preko turističke organizacije u Bajinoj Bašti, hotela "Tara Grin" u ovom gradu, sajta "Taraturs" i broda "Grizli", kao i brojnih drugih sajtova koji promovišu odmor na Drini i Tari.