Pršutijada u Mačkatu: Švajcarci dobro odmerili pršutu

KOGA je put u petak naveo u selo Mačkat pod Zlatiborom, makar na tren morao je pomisliti da na svetu nema bogatijih ljudi od Srba, ni srećnije države. Nekoliko hiljada posetilaca slistili su ko ništa tone najkvalitetnijih i pažljivo probranih užičkih gastronomskih specijaliteta. Trinaesta “Pršutijada” nije bila baksuzna, donela je domaćinima dobru zaradu, ali je sačuvala i tradiciju. Način spravljanja goveđe i svinjske pršute, stelje, slanine i kobasice vekovima je nepromenjen, a proizvođači, dede, njihovi sinovi i unuci iz ovdašnjih sela, danas se mogu pohvaliti ne samo savršenim ukusom svojih đakonija, već i uvedenim HASAP standardom.

Država je propisala “sve mora biti u skladu sa težnjama za priključenjem velikoj evropskoj porodici”. Domaćini su poslušali, pa su danas klanice, sušare i hladnjače u užičkom kraju blistave kao apoteke, a ukus pršute je ostao isti. Baš kao i ukus užičkog kajmaka, sira i jagnjetine, bez čega bi pršuta bila tužno usamljena na trpezi.

Pojavilo se na sajmu 20 izlagača, a “Pršutijada” je dobila međunarodni karakter: prvi put, umesto domaćeg žirija, kvalitet su ocenjivali stručnjaci iz švajcarske sertifikacione kuće SGS.

- Ocenjivali smo sva najvažnija svojstva, kvalitet je veoma dobar, a kod pobednika i vrhunski - presudio je žiri.

Glasala je i publika: najsrećnijima je pripao džak pršute, kvadratni metar slanine i 10 metara kobasice, dovoljno da se “rastegne” do Đurđevdana, ako ne i do sledećeg božićnog posta.

- Bikove nabavljamo po vašarima, najčešće u Valjevu i Kosjeriću. Volim ovaj posao, sve smo uspešniji uprkos krizi - kaže Ružica Stojanović (23), jedna od četiri sestre koje su nastavile porodičnu tradiciju. Ružica je ove godine dobila nagradu za najbolju svinjsku pršutu.

Ukus izloženih đakonija je prvorazredan, ali je u Mačkatu prisutan i crv sumnje. Domaćini, kao i uvek, ističu da je za vrhunski kvalitet pršute “kriva” ovdašnja “ruža vetrova”, a pod njom su pašnjaci, istina - kakvih svet video nije. Mnogima je doduše bilo čudno što na tom prostranstvu već godinama ne videše nijedno govedo. Ali šta fali, priča se da “ruže vetrova” ima i u Brazilu, Argentini i na Kosovu, odakle meso neretko stiže u srpske sušare, što legalno, što “onako”... Nekada se pršuta proizvodila samo s kraja jeseni i zimi, toliko stoke imamo, a danas fabrike rade punom parom tokom cele godine i izbacuju na tržište hiljade tona “original užičke”.

- Ti što prave pršutu od sumnjivog mesa, to su neki drugi, ovde je izloženo samo probrano i najbolje - uverevaju sajamski izlagači, odlučni u nameri da im mešetari ne upropaste tradiciju.