Od rada u Vladi Srbije do prikolice kraj puta

SUDBINA se surovo poigrala sa Ružicom Karamarković (63), koja, iako zvanično Beograđanka, svoje dane provodi samujući u auto-prikolici pored auto-puta, kod Vladičinog Hana.

Ružica je do pre 16 godina živela sa mužem u Beogradu i radila kao spremačica u Vladi Srbije. A onda je prst sudbine okrenuo njen život za 180 stepeni. Jedno za drugim, sustigle su je bračne razmirice, bolesti, a zatim prevremena penzija i - nemaština.

- Muž me oterao i ostavio bez igde ičega, sve što sam imala ostalo je u Beogradu. Zbog stresa sam nervno obolela, pa sam morala da se prevremeno penzionišem, tako da sada živim od 14.000 dinara mesečno i povremene pomoći dobrih ljudi - prepričava svoju muku ova žena.

Pročitajte još: I BEZ RUKU TRICIKLOM KROZ CILj: Subotičanin Slavko Adamov na ultramaratonu

NEMAVŠI kud, Ružica se vratila u kuću u selu Polom kod Vladičinog Hana, koju su vlasnici njenom ocu dali na korišćenje. Iako trošan i bez vode i struje, krov nad glavom je ipak bio neka zaštita, ali je nesrećna žena ostala i bez njega jer su nakon smrti njenog oca vlasnici odlučili da kuću sruše. Neko vreme je živela u podrumu kućice tik uz trasu auto-puta, ali je i ona morala da bude srušena zbog radova na Koridoru 10. Ružici je tako jedini izlaz bio auto-prikolica njenog brata, u jarku između auto-puta i lokalnog puta u Polomu, bez elementarnih uslova za život.

Dolazak proleća doneo je radost ovoj ženi, ali i strepnju. Jedva preživevši proteklu zimu, Ružica se boji da će naredna biti fatalna.

- Imam samo dve želje - da dobijem bilo kakav smeštaj, samo da ne dočekam zimu na vetrometini, a druga da dobijem neke konzerve hrane, jer su za mene preskupe. U prikolici ne mogu da kuvam, nemam frižider, pa su mi konzerve jedina hrana - nada se nesrećna žena.

Ružica u prikolici

KAKO zvanično nije razvedena od supruga, Ružica nije u mogućnosti da ostvari prava koja joj sleduju u Beogradu, njenom još uvek važećem prebivalištu. Penzija joj nije dovoljna ni za najosnovnije potrebe, a kamoli za pravnu bitku u Beogradu kojom bi, eventualno, dobila socijalnu pomoć. Zato joj povremeno pomažu meštani ovog sela dajući joj hranu.

- Ljudi su ovde u Polomu dobri, navikla sam se na njih i zato bih volela da ovde i ostanem. Samo kad bih imala barem sobicu sa strujom i vodom, da živim kao čovek - otkriva ona svoje skromne želje.

POMOĆ

Od Opštine je dobila paket hrane kao jednokratnu pomoć i to je, zasad, sve. Ipak, Ružicu ne napušta nada da će neka institucija naći način da joj pomogne i da je spase od života u prikolici.