Kinezi otvaraju restorane

DA zbog pada prometa trgovci sa Dalekog istoka sve češće zatvaraju radnje i odlaze iz Srbije, nije novina. Međutim, kako kod većine preovladava želja da ostane u Evropi, ali i bojazan od vraćanja u rodnu Kinu, gledaju da razviju isplativ biznis u Srbiji. Grad na Nišavi nekada je bio pun kineskih radnji i tržnih centara, dok se danas one mogu pobrojati na prste, a prema najnovijoj statistici, u Nišu trenutno boravi tek 350 Kineza.

Fan Ming je u Srbiju došao pre 15 godina. Najpre je živeo u Pančevu, a pre desetak godina se preselio u Niš. Dugo je držao radnju, ali kako od tog posla više nije mogao da živi, rešio je da otvori restoran sa tradicionalnom kuhinjom, koja, kako tvrdi, u Nišu postaje pravi hit.

- Moja žena Lai i ja radimo zajedno, kao i naš sin Tutu. Jedna ćerka nam radi u Italiji dok je mlađi sin, koji još ide u školu, u Kini. Živi sa bakom, a mi ih izdržavamo odavde. Nedostaje nam, čujemo se samo preko "Skajpa", ali nismo ga dugo videli. U Kini je mnogo teže razviti "dobar posao", zato smo rešili da ostanemo ovde, a kineski restorani postaju pravi hit u Nišu. Dolaze mladi ljudi, studenti, dolaze i čitave porodice, kako naši sunarodnici, tako i Nišlije, pa je restoran uvek pun - priča Fan Ming.

Pročitajte još: Posao veka sa Kinezima!

Osim restorana i trgovine, Kinezi na jugu Srbije nisu uspeli da značajnije razviju neki drugi biznis, iako je bilo i ideja, i volje, ali i pokušaja. Godinama su se u Leskovcu bavili poljoprivredom, a papriku i povrće su uzgajali na svoj "zdrav" način i bez pesticida. Pokušali su da domaćim seljacima prodaju svoju veštinu i način rada, ali naše društvo, po svemu sudeći, nije htelo da te novine prihvati.

- Oni su pokušali da u povrtarskom kraju, kakav je Pečenjevce, pokažu kako može da se gaji povrće bez pesticida. Videla sam kako to rade. Oni odlično poznaju povrće koje gaje i sve ono što može da ga uništi. Skupljaju larve i jaja da insekt više ne može da ugrozi biljku, jer tačno znaju koji insekt napada koju biljku. Hteli su oni i da nauče seljake kako se to radi, ali to se nije dopalo proizvođačima hemijskih proizvoda i eto, ta priča nije zaživela - priča nam novinarka Daliborka Alihodžić, koja pamti kada je pre desetak godina tromilionski kineski grad Landžu kupio za 200.000 evra objekte i zemljište u Pečenjevcu, gde je sagradio plastenike za proizvodnju povrća na dva hektara, ali kineski stručnjaci su se posle nekoliko godina vratili nazad u Kinu.

Bratislav Vukadinović, predsednik Udruženja za saradnju između Srbije i Kine na polju kulture, biznisa, sporta i obrazovanja kaže da oni sve češće napuštaju Srbiju zbog pada standarda, te da trbuhom za kruhom odlaze u druge zemlje.

ZADRŽALI STARE NAVIKE

SVOJE navike u Srbiji nisu mnogo promenili. Dosledni svojoj kuhinji i svojoj kulturi, na jugu Srbije čak ne šalju decu u srpske škole i vrtiće. Do šeste godine deca zajedno sa roditeljima borave po radnjama, a kada dođe vreme za školu, šalju ih u Kinu. Nisu mnogo odmakli ni u učenju srpskog, pa nauče tek dovoljno da razumeju kupce i zaposlene.