DAVID, visine pet metara, gotovo identičan kao Mikelanđelov, Ahil, Apolon i Artemida, Sokrat, Dijana, samo su neki od bogova koji gordo stoje u vrtu porodičnog doma na Paliću. Iako na prvi pogled deluju savršeno, to nisu dela nekog akademskog vajara već domaćina, samoukog Franje Mačkovića.

- Ovi što nemaju lik bogova, ali su među njima jer su oni za mene to i te kako, jesu moji otac i majka. Baćo je u svojoj specifičnoj pozi, a majka sa bebom u naručju, jer smo bili velika porodica sa čak 15 dece - priča Franjo u rajskom vrtu.

Pročitajte još: SOVA IDE NA POPRAVNI: Vajar iz Kikinde spreman da izradi novu skulpturu

ODUVEK je želeo da se bavi vajarstvom, a intenzivniju "igru" glinom počinje tek pre nekoliko godina, kada je otišao u penziju.

- Posle vojske sam otišao u klub slikara i vajara amatera u Subotici, koji je vodio keramičar Ivan Jandrić, koji mi je rekao da sam vajar jer sam portrete crtao jako plastično, dao mi je glinu i objasnio kako se radi - seća se Franjo. - Konkurisao sam na akademiju u Beogradu, Stipan Šabić mi je našao profesore da me spreme za prijemni, a čuveni galerista Vinko Perčić pitao da urgira. Nisam to hteo, jer sam bio siguran u svoj rad i uveren da ću položiti. Nisu me primili, što me je toliko razočaralo da godinama nisam hteo ništa da radim. Ceo radni vek sam proveo kao vozač i u pauzama sam crtao i skicirao krajolike pored kojih sam prolazio.

Onda je, kako to sudbina namesti, u njegovo dvorište ušla direktorka škole "Miroslav Antić" na Paliću i zamolila ga da napravi bistu poznatog pesnika.

- Tada sam od radova imao samo baću i majku, ali je ona verovala u mene, doneli smo glinu i napravili kip. Bila je oduševljena i preporučila me svima - ističe vajar.

DOBAR glas je došao i do vlasnika Vinarije "Zvonko Bogdan" i na njegov zahtev napravio je skulpture Zvonka Bogdana i čuvenih osam tamburaša Janike Balaža.

Pročitajte još: Vajar Kuzmanović o spomeniku Mehmed-paši Sokoloviću: Most bratske ljubavi

- Radio sam ih sa slika, a dolazili su Zvonko Bogdan i još jedan tamburaš, sugerisali mi kako da radim. Tamburaš mi je skretao pažnju kako da stoje prsti, da popravim uši i nos, govorio mi je da su to Cigani tamburaši sa specifičnim crtama lica - nastavlja palićki Fidija. - Svi su dobro uspeli, naročito Janika. Bista Zvonka Bogdana mi je zadavala muke, nekoliko puta smo menjali glavu... Iz trećeg puta sam je napravio. Tek kada je istoričar umetnosti Bela Duranci rekao da je dobro, bio sam miran.

ZVONKA RADIO NAJDUŽE AKO svakog dana radi, za nedelju dana može da uradi jednu bistu. - Sa popravkama i izmenama, to traje do mesec dana. Davida sam uradio za tri meseca, radio sam ga iz delova, prenosio proporcije, i deo po deo tela spajao armiranim betonom. Zvonka sam radio možda i najduže, oko godinu dana - dodaje umetnik.

Poznanik iz Tavankuta, Bogorodica na Bunariću, biste Josipa Broza, kralja Aleksandra Karađorđevića, vojvode Živojina Mišića, samo su neki od njegovih radova. Iako su svi profesionalno urađeni, najponosniji je na skulpturu mađarskog kralja Matije Korvina, postavljanu u istoimenoj ulici u samom centru Subotice.

- Pogodio sam njegov karakter, iako sam ga radio sa novčanice. Bilo mi je žao kada su ga odneli. I sad kad prođem pored njega, divim se svom radu - iskreno će Mačković.

KADA nema naručenih radova, Franjo vaja za svoju dušu. Umesto od bronze, biste su mu od armiranog betona, što je mnogo jeftinije a jednako lepo.

Franjo radi bistu kralja Aleksandra


- Ručno mešam beton, ne u mešalici, jer treba pogoditi masu. On se sleže, pa se patinira, farbam ga bojom za beton koja se ne skida i posle izgleda kao bronza. U bistama je betonska armatura i jaki temelji, tako da ne mogu da se polome - otkriva tajnu. - Vajarske alatke ne mogu da koristim pa sam sam sebi napravio alat, njime radim kad ne mogu prstima. Ipak, u ovom poslu najvažnije je strpljenje, da je umetnik smiren i staložen i u potpunosti predan radu. Misli ne smeju da lutaju. Svaki rad mi je kao dete, i bude mi na neki način žao kad ga prodam, osećam se kao svoje čedo da prodajem.