Majevičke žene rade i muške poslove

NA majevičkim brdima, od pamtiveka su se rađala čestita, vredna i poštena deca, koja su marljivo učila od roditelja, nastavljali započeto i gradili novo. Poseban pečat nose majevičke žene, koje dok im se muževi, očevi i braća bave teškim poslovima u šumarstvu, uspešno preuzimaju brigu o domaćinstvu, školovanju dece, i svakoga dana, kroz neki novi posao obezbeđuju dodatne prihode za dobrobit porodice.

Ovih novembarskih dana na majevičkim brežuljcima mogu se videti mnogobrojna stada krava i ovaca, koja napasaju stariji meštani... Rajka Mitrović (77) iz Labucke kod Lopara, dok napasa ovce, sa žaljenjem priča da su se vremena promenila i da nove generacije odlaze, malo je onih koji nastavljaju porodičnu tradiciju.

- Puni su nam potoci vune, jer vlasnici stada nemaju nikakav interes da tu vunu prerađuju. Nema otkupa, a sve je manje starih žena koje znaju tu vunu ispredati i plesti tople odevne predmete - kaže Rajka.

U LOPARAMA u domaćinstvu Mitra Simeunovića, nalazi se češljara, jedina mašina tog tipa u severoistočnoj Bosni koja služi za preradu vune. Mara, Mitrova supruga, već desetak godina radi ovaj “muški posao”.

- Kad bi se samo 30 odsto vune koja se proizvede na Majevici iščešljalo i preradilo, mogla bi cela BiH da se obuje u vunene čarape. Doskora se vuna, pored pletenih džempera, kapa, rukavica, koristila i za tople vunene jorgane, a odavno je poznato da vunene čarape štite od reume i poboljšavaju cirkulaciju. Omladina će nam se porazbolevati od plastike i sintetike - kaže Mara, dok vešto raščešljava vunu na svojoj mašini.

PROČITAJTE I:Žena provede 119 dana života razmišljajući šta će obući na posao

NEDALEKO od Lopara, u Maleševcima, živi Joka Maksimović (60), jedina žena kazandžija na Majevici. Kad počne sezona pečenja rakije, sve do kasne jeseni i prvih mrazeva, sa svojom “veselom mašinom” je najuposlenija osoba u ovom voćarskom kraju.

- Moj pokojni muž Cviko je bio izvrstan majstor, zidar i tesar, i godinama su ga tražili za kvalitetne poslove na Crnogorskom primorju. Kad je stigao nesrećni rat, otišao je na ratište, a ja sam ostala sa tri male kćerke da brinem o svemu. Moralo se nekako zaraditi da se preživi, pa sam krenula sa kazanom da pečem rakiju. Kćerke se u međuvremenu udale, muž mi umro, ostala sam sama sa kazanom, pa se ni danas ne rastajemo. Savladala sam sve tehnike pečenja kvalitetne rakije, pa meštani, onako u šali, kažu, da tu moju rakiju krstimo kao “Jokina šljivovica” - kaže ova vredna žena.

JOŠ jedna žena-zmaj, Duška Mitrović (37), koja sa porodicom živi u Labuckoj, marljivošću i upornim radom “sa svojih deset prstiju” školuje troje dece i sebi obezbeđuje pristojnu mesečnu platu. Od svoje svekrve je naučila kako se priprema dimljeni sir, specifičan mlečni proizvod na Majevici, i od 2012. godine intenzivno se bavi proizvodnjom svih vrsta sireva.

- Kad je potrebno, pomažem i mužu Milanu u voćnjaku, u kome je 400 stabala šljive požegače, zajedno pečemo rakiju za koju smo nekoliko godina dobijali zlatne medalje, brinem o stadu od 70 ovaca, muzem 11 krava... Po oprobanoj recepturi pripremam mladi sir, zarac, dimljeni sir, u koji, prema želji i ukusu kupaca, dodajem alevu papriku, susam i druge začine - priča Duška, kojoj u poslu pomažu sin Dragan (20) i srednjoškolci - kćerka Marija (17) i mlađi sin Davor (16).

Sve vrste sira, a posebno dimljeni, isporučuju se stalnim kupcima u Loparama, Ugljeviku i Bijeljini, i nema ih na pijačnim tezgama.

Takve su vredne žene Majevice...

POMOĆ LOKALNE ZAJEDNICE

DUŠKA Mitrović kaže da bi uz malu pomoć lokalne zajednice, svako domaćinstvo na Majevici moglo ostvariti solidnu zaradu od stočarstva i proizvodnje zdrave hrane. I bez takve pomoći, ona pored svega nabrojanog, radi bar još nekoliko poslova uporedo - uz spremanje ručka, sadi povrće, gaji piliće, održava čisto dvorište...

- Stignem i na “Fejsbuk” - kaže veselo Duška.