KADA ih je "Oluja", mimo njihove volje i bilo kakvih planova, dovela na sever Banata, Krajišnike iz okoline Bosanskog Grahova, osim čežnje za zavičajem, mučila je još jedna "rana ljuta". Hoće li ponovo zaigrati "balote pored puta". I nije dugo prošlo kada su, sećajući se stare navike i zabave, već naredne godine, u izbegličkom kampu "Jezero", ponovo počeli da "valjaju" buće. Igrali su povremeno, za utehu napaćenoj duši, zbog tuge za izgubljenim zavičajem, radi nade da će se nekada, možda, tamo vratiti i "zapjevati" ispred stare kafane.

Pročitajte još: Ne bledi sećanje na Krajinu

Ni u banatskoj nepreglednoj ravnici, u Kikindi i okolini, nisu odustajali od balotanja nedeljom po podne, kako se igralo u zavičaju. Danas se čak dvadesetak, a nekada i više balotaša okuplja redovno u Vincaidu, na imanju porodice Đukić iz Peulja, koja se tu dobro skućila. Koliko im je veliko imanje toliko im je prostrana duša da ugoste zemljake.

- Ovde smo kao nekada u zavičaju. Popiju se kava i rakija, ljudikamo, igramo balote, pijemo pivo i crno vino i pevamo "Oj, Krajino, rano moja ljuta, opet ti igramo balote pored puta". A igramo na livadi baš pored puta, prolaze auta, ljudi zastaju, mašu, pozdravljaju nas. Ovo je melem za našu dušu - kažu krajiško-banatski balotaši.

Pročitajte još: Busije: Kosidba nas seća na zavičaj

NAJSTARIJI među njima je Duško Ivetić Ćoputović (82), rodom iz Kazanaca, koji je u Kikindu došao stočnim vozom, za vreme "osme ofanzive".

- Bacati balote naučio sam u Bosni, u Slavinjcu, gde sam odlazio svakog leta na godišnji odmor. Tamo se redovno balotalo kod Panine prodavnice i kafane Milovana Đukanovića. Volim sada i ova naša okupljanja u Vincijadu. Samo da nam potraju - kaže čika Dule.

Duško Ivetić balota u 82. godini

I kako je balotanje ili bućanje igra koja učesnike ne ograničava godinama, tako se i ovde u ravnici, isto kao i u Bosanskoj Krajini, oko ove zabave okupljaju "muškići" različitih uzrasta, očevi i sinovi, dede i unuci. Sinovi Marka Čakara, Uroš (39), Željko (37) i Pane (36), po godinama mogu biti unuci čika Duletu.

- Ipak su ovi mlađi bolji igrači. Dalje bacaju, preciznije valjaju i izbijaju - prepuštaju im slavu i otac Marko i čika Dule.

OSIM Čakara iz Pržina i Ivetića iz Kazanaca, na balotanju su redovni i ostali balotaši koji su u ravni Banat došli iz okoline Bosanskog Grahova, iz Peulja, Grkovaca, Nuglašice i Bastasa.

Da ne bi bilo ljutnje, odstojanje se nekada mora izmeriti

- U Bastasima se obavezno balotalo nedeljom po podne, kod prodavnice i kafane u Đapama. Sve je počelo negde početkom šezdesetih godina prošlog veka kada su prve balote iz Dalmacije stigle do čuvene gostione Todora Đape. Igralo se svake nedelje i kada je svetac. Razvijalo se veliko rivalstvo između dve seoske ekipe, jednu smo činili mi do Bastašice, drugu oni od Bastašice. To su dva dela sela koje je strastveni balotaš Dušan Šegrt Markelić, zvao Jugoslavija i Albanija. Na megdan nam je dolazila i ekipa iz susednih Bogdaša. Igralo se u jagnje, a plaćao ga, naravno, onaj ko izgubi. Piće su plaćali pobednici - priseća se Milovan Šegrt, jedan od najboljih balotaša mlađe generacije.

Priznaju da je postojbina balota, ipak, Dalmacija. Prve balote u Bosansku Krajinu stigle su sa druge strane Dinare. U ekipi banatskih balotaša sada dalmatinsku čast brane Benkovčani, braća Boško i Duško Rnjak.

- U Dalmaciji smo igrali na pravom terenu, koji je posut peskom, ograđen je i ima 27,5 metara dužine i četiri širine. I tamo se igra ispred kafana - kažu Rnjakovi, a Krajišnici im priznaju da su daleko veštiji u ovoj igri.

Balotanje je za Krajišnike u banatskoj ravnici više od igre

KRAJIŠNICI koje je "Oluja" dovela u Banat, organizovano su počeli da balotaju pre sedam godina, najpre u Nakovu, u kojem žive njihovi zemljaci, kolonisti koji su ovde doselili posle Drugog svetskog rata.

- Okupilo se nas desetak, pa sam predložio da zajedno kupimo balote. Uložili smo po 500 dinara, Ranko Ljuboja, Boro Janjić, Ilija Jakovljević, Jovo Zrilić, Špiro Rosić, Jovo Ivetić, dvojica Jova iz Šegrta, naš prijatelj Boško Rnjak iz Benkovca i ja. Tako smo kupili prvih 12 balota i jednog bulina - priča Marko Čakar.

Ekipa su povećavala, pa sada imaju 24 balote, a još 10 ima njihov domaćin na Vincaidu, Slobodan Đukić.

Igraju na travi, ne smeta im ni pomalo neravna livada. Ograde nema. Ovo je sport u kojem nema povređivanja. Samo ima takmičarskog duha, jer je želja svakog igrača da svoje dve balote baci što bliže bulinu, ili da svojom balotom izbije protivničku i tako je udalji od bulina. Da ne bi bilo prevelike ljutnje, odstojanje se nekada mora izmeriti metrom. Svađe nema. Druženje, prijateljstvo, zajedništvo i očuvanje običaja iz zavičaja ovde je u prvom planu.

PRAVILA

Svaki igrač igra sa dve balote ili buće (boće) koje su okrugle. Velike su toliko da mogu stati u šaku. Bulin je najmanji, a cilj igrača je baciti buću tako da se ona dokotrlja što bliže bulinu. Dozvoljeno je izbijanje protivničkih ili buća saigrača, kao i bulina.

VEŽBA

Najstariji balotaš Duško Ivetić veruje da je bacanjem balota pomogao i svom telu.

- Ruke sam izlečio balotajući. Bolelo me rame, a čim sam počeo bacati buće, malo-pomalo, prestalo je boleti. Ovo je dobra vežba za telo - kaže vitalni čika Duško, lakog koraka, lepih manira i dobre memorije.