Starica sa sinom živi u nemaštini

DO zaseoka Seoca u brdsko-planinskom delu kuršumlijske opštine može se doći jedino seoskim izlokanim putem koji, kada padne kiša ili sneg, bude jedva prohodan. Čak je i terenskim vozilom neizvestan dolazak do jedne od retkih starih udžerica u ovom zaseoku na obroncima Kopaonika.

Na nadmorskoj visini od oko hiljadu metara nalazi se žicom ograđeno dvorište u čijoj "dubini" se nazire stara kućica. Otpala fasada ispod koje vire drvene grede i ishabana ulazna vrata prvo su što se primeti na ovoj "blatari". Ispred kuće, pokraj drva pripremljenih za ogrev, sa desne strane nalazi se nešto nalik na drvenu ogradu i mala baštica sa cvećem koja je očigledno pamtila i bolje dane, baš kao i žitelji ovog sirotinjskog kućerka.

- Eto, sirotinja je i bogu teška. Ali šta da radimo, ja sam stara i nemoćna, a sin mi je bolestan. Ostao invalid na poslu - ovim rečima nas dočekuje Jelisava Tomić, i priznaje da joj je, zbog starosti, zdravlje u potpunosti popustilo. Jedva, kaže, stoji na nogama, sve slabije vidi i čuje. A najteže joj je što sin Dragodin (70), i sam invalid jer je povredio ruku u seči drva u preduzeću "Srbija šume", mora da brine o njoj i o sebi.

- Najteže nam je nekako zimi, kada napada sneg. Tada jedva da možemo da izađemo iz ova dva sobička, a i krov nam ponegde prokišnjava. Zbog toga se teško i zagrejemo, a napolju zna da naveje snega jer su ovo obronci planine - nastavlja priču baka ispred trošnog kućerka.

Majka Jelisava sa sinom Dragodinom

- Bar da kupimo brašna, zejtina i najosnovnijih namirnica - tiho, gotovo stidljivo kaže ova starica.

- Valjda će bog i nas pogledati jednom - dodaje baka Jelisava, koja gotovo letargično priznaje da su ona i njen sin navikli na težak i mukotrpan život. Iako imaju nešto imanja, ne mogu da ga obrađuju zbog njegovog invaliditeta, a nešto stoke čuvaju tek da bi preživeli, jer sinovljeva invalidska penzija jedva pokriva troškove osnovnih životnih namirnica i lekova.

NEMAJU KOMŠIJE

PRVE komšije Tomića udaljene su nekoliko kilometara, a telefonski signal u selu je veoma slab, pogotovo kada su loše vremenske prilike. Međutim, Tomići osim malog tranzistora nemaju drugih tehničkih uređaja, a kažu da im televizor i ne treba, jer ponekad vesti poslušaju upravo na radiju.

SPORNE GODINE

JELISAVA kaže da ni sama ne zna koliko ima godina. Iako joj u ličnoj karti piše da je 1920. godište, priseća se da su joj roditelji rekli da su je u matičnu knjigu upisali s nekoliko godina zakašnjenja, zbog čega misli da je već okončala jedan vek. Zato se, u šali dodaje, ipak nada da će joj narednih godina život biti bolji.