JEDAN OD NAJSTARIJIH UČESNIKA UČITELJIJADE: Đaka danas ne smeš ni da pomiluješ, jer to može drukčije da se protumači!

"ĐOKO, ti si dobar đak, nemoj nikako da budeš seoski učitelj i seoski odbornik" - rekao mi je moj tadašnji nastavnik opštetehničkog obrazovanja Radivoje Stamenković. Nisam ga poslušao i ne kajem se. Bio sam i jedno i drugo. Uskoro punim 42 godine učiteljskog staža, a što se odbornikovanja tiče, od 1986. do 1990. godine bio sam delegat Skupštine grada Leskovca.

Đokića smo sreli na "Učiteljijadi" koja je održana u Paraćinu, među 400 prosvetara iz raznih gradova Srbije. Rame uz rame sa ostalima iz ekipe Društva učitelja iz Leskovca, nadmetao se u raznim sportskim disciplinama. Prijavili su se za mali fudbal, košarku, odbojku, "igre bez granica", a žene su se takmičile u pikadu. Pobednik nije bio bitan. Magistar Đokić, kako nam se predstavio, bio je na svim dosadašnjim "učiteljijadama". Energije ima napretek. Od 1975. godine radi u istoj školi, OŠ "Desanka Maksimović" u Grdelici. Bio je, doduše, i u nekoliko isturenih odeljenja, ali je posle smrti supruge učiteljsku službu nastavio u matičnoj školi, u Grdelici.

- Već posle četvrtog razreda znao sam da ću da budem učitelj. Odvraćanje nije vredelo. Učiteljsku školu završio sam u Vranju, nastavio Pedagošku akademiju i posle godinu dana počeo da radim u Velikoj Sejanici. Broj đaka i u toj osmorazrednoj školi sve je manji. Uslovi su znatno bolji, ali većina drugih stvari nije. Nekada su se učitelji poštovali, posebno na selu. Oni su bili pravi društveni radnici, a roditelji su ih uvažavali.

A danas?

- Danas prosvetni radnik nema nikakva prava. Imaju ih roditelji, imaju ih deca, ali prosvetni radnici nikako. Na đaka danas ne sme da se vaspitno povisi ton, ne sme ni da se pomiluje! Neverovatno je, ali to može drukčije da se protumači. Može da vas oblati neki kolega koji vas ne voli i da za čas izgubite posao!

Sa takmičenja i druženja učitelja u Paraćinu

Ipak, ponavlja ne kaje se što je izabrao ovaj poziv.

- Zavoleo sam ovu profesiju zahvaljujući mom pokojnom učitelju Vasiliju Bojiću - pričao nam je energični Đorđe u pauzi dva takmičenja. Iz Sejanice, gde je sa, sada pokojnom, suprugom radio više od dve decenije, nosi živa sećanja i najlepše uspomene. Tu je, tvrdi, postigao najveće uspehe radeći sa decom i omladinom. Vremena su bila sasvim druga.

Pročitajte još: Više od polovine osnovaca koristi telefone na časovima, nastavnici nemoćni

- Škola je bila stara, ali puna đaka. U kombinovanom odeljenju drugog i četvrtog razreda imao sam 33 učenika, a sada u celoj školi 17. Pomogla nam je mesna zajednica, pa smo školu obnovili. Krov smo opravili, izmalterisali, sredili pod. Ogrev nismo kupovali, jer su nam roditelji sami doterivali drva, po dogovoru. Tako nam je ostajalo novca da kupujemo nastavna sredstva. Bila je to moja ideja. Kupili smo gramofon, pa harmonijum. Sve što nam je bilo tada potrebno - oživljava uspomene učitelja, dodajući da je sa suprugom živeo u školskom stanu.

Đokić kaže da su danas učitelji, kad je reč o seoskim školama, ne žive tamo gde rade, praktično su pečalbari, pa se i veza sa đacima pokidala.

- Za svakog svog učenika znao sam kad se rodio, iz koje je porodice, kakvog je materijalnog statusa, kakvog su mu roditelji zdravlja. Ta veza sa roditeljima bila je izuzetna. Danas učitelji odrade svoje i vrate se, đake i ne upoznaju.

DIREKTORI

IAKO je nekoliko puta konkurisao za direktora, nijednom nije "prošao" mada ima zvanje magistra didaktičko-metodičkih nauka. Pretpostavlja da je razlog što se odavno ne bavi politikom. Za "Novosti", tvrdi da je današnja situacija u školama sa političkim direktorima katastrofalna. Zato obrađuje temu "Direktor škole kao lider i menadžer" i sprema se da doktorira u Skoplju.