Čedomir Milošević: Prkosio smrti i neprijatelju, skoro oslepeo od gladi

ČEDOMIR Milošević iz Gornje Badanje, u lozničkom kraju, u Jadru podno Cera, samo je jedan od mnoštva Jadrana koji su, uprkos svim mukama i nedaćama koje su preživljavali, čim su se okrepili, stali na branik otadžbine u Velikom ratu. Jedno vreme bio je čak i prežaljen, kao i njegova sestra Cveta.

Elem, na Preobraženje, 19. avgusta 1914. godine, Švabe su, kako svedoči Cvetin Milun Vasić, autor knjige "Za otadžbinu pali nepobeđeni", "nezadrživo nadirale prema središnjem delu Gornje Badanje, a većina seljana je napustila domove tražeći spas za sebe i svoje najbliže".

- U selu je ostala poneka žena, iznemogli starac i neko ko je poverovao da može da pronađe kutak gde ga krvoločni švapski vojnici neće pronaći - priča Vasić za "Novosti". - Dosta njih se prevarilo u proceni, pali su austrougarskim vojnicima u ruke i za njih nije bilo milosti - pobijeni su, poklani, bajonetima divljački izmasakrirani. U najvećim mukama su umirali.

PROČITAJTE JOŠ: Spomen-soba Gvozdenom puku

Čedomir je imao tek 17 godina i odlučio je da za sebe i svoju neku godinu mlađu sestru Cvetu pronađe skrovište u šumama obližnjeg Vranovca, ali nisu imali sreće, jer su ih neprijateljski vojnici primetili kada su pokušavali da pronađu sigurniji zaklon. Odveli su ih sa sobom.

- Iako primorani na odstupanje, neprijateljski vojnici Cvetu i Čedomira su poveli sa sobom - svedočio je njihov brat Lazar. - Na Iverku ih vezuju za vučni deo topa, iz koga su neprestano tukli po srpskim vojnicima koji su nadirali, računajući da, ako Srbi pogode, neka pobiju svoje! Švapski top je neprestano tukao po Srbima, ali i oni su punom merom uzvraćali. Moj brat i sestra su premrli od straha, ogluveli od jedne i druge topovske paljbe. Shvativši da su ih srpski vojnici otkrili i da će svakog trena biti pogođeni, Švabe odvezuju decu i snagom svojih ruku žele da izmeste top.

U jednom trenu od mnogih srpskih granata pogođen je top za koji su bili vezani Miloševići, koji su, na svu sreću, ostali nepovređeni. Prihvatili su ih drugi švapski vojnici, i bežeći ih poveli sa sobom. Kako su se neprijatelji približavali Drini, njihov bes je bio sve veći, pa su ga iskaljivali nad srpskom nejači. Jedne su ubijali, a druge koristili kao živi štit.

PROČITAJTE JOŠ: Rata bi bilo i bez atentata u Sarajevu

- Čedomira i Cvetu su prebacili na levu obalu Drine, u Bosnu - priča Cvetin Milun Vasić, koji je, lično, slušao i beležio sećanja Čedomirova. - Želeći da što pre odu dalje od Drine, zaboravili su na Miloševiće, koji su se danima krili od Švaba i nepoznatih ljudi, na nepoznatom terenu jer osim rodnog sela po drugima skoro i da nisu hodali do tada. Hranili su se onim što su u polju našli. Prava poslastica im je bila kada naiđu na seme bundeve. Njihovi roditelji, Stojadin i majka Draginja, teška srca, mire se sa gorkom sudbinom da svoju decu neće videti, pa im daju podušje uz parče sveće. I vojni "Presbiro" u spisku švapskih zločina nad seljanima Gornjeg Jadra upisuju ime Čedomirovo.

JUNAŠTVO Gornji Jadar se seća palih i preživelih junaka

Pred drugi napad Švaba na Srbiju, sa Drine, srpski vojnici, danonoćno nadgledajući obe obale, pronašli su Čedomira i Cvetu, u trenutku kad je brat poveo na reku sestru da je umije. Starešine srpske vojske pronašli su vojnika dobrog plivača, koji ih je preveo na desnu obalu Drine, u Srbiju. Prebačeni su u poljsku bolnicu, gde su sa puno pažnje i ljubavi zbrinuti. Čedomir je ubrzo otpraćen roditeljima u rodno selo, a potom i Cveta. Sa roditeljima su, potom, jedva preživeli bežaniju od Švaba po kiši i snegu u poznu jesen i zimu 1914. godine. Bila su to, kako su pričali, tri meseca najveće ljudske patnje. Brat i sestra padaju u postelju, dugo su bolovali, ali će, na kraju, ipak, savladati opaku bolest.

- Uprkos svemu, Čedomir se 1915. godine odazvao na poziv otadžbine, pa je sa srpskim junacima preživeo i albansku golgotu i vratio se sa ostrva Vida - priča Vasić.

PROČITAJTE JOŠ: Marija prenosila poštu Soluncima

OSLEPEO OD GLADI

- SLUŠAO sam od njega kako je od gladi bio skoro oslepeo. Pričao je, rado, ovaj ratnik o borbama sa Švabama i Bugarima, o mitraljezima koje je prosto obožavao, ali i golgoti srpskog naroda. Posle 1945. godine retko ko je hteo da ga sluša. Obrvan teškom bolešću, napušten od svih, umire 1963. godine, u neopisivim mukama, junak nad junacima, što je još jedno svedočanstvo o odnosu prema ljudima poput njega kojima je otadžbina bila iznad svega i kojih se, sada, konačno, na najbolji način, seća rod, ispravljajući višedecenijske nepravde, posebno one iz vremena komunizma.