Čim vidi čoveka uzme mu meru!

IMAM majstorsko oko, čim vidim čoveka, ja mu "uzmem meru". Ne treba mi santimetar. Kad šijem po narudžbini, za košulju ili jelek, uzmem samo širinu grudi, a za pantalone dužinu i širinu pojasa, sve ostalo izračunam matematički. Ako uzimam meru, na primer za pantalone, odjednom uzmem svih deset potrebnih mera i tek ih onda sve upišem - priča Dragan Marjanović (64) iz Ursula, poslednji krojač u rekovačkoj opštini.

On još ima puno posla, jer šije narodnu nošnju za kulturno-umetnička društva iz cele Srbije. Opančar mu radi opančiće, ima osobe koje plisiraju suknje i vezu košulje, tako da kompletira mušku, žensku i dečju narodnu nošnju. Ume da sašije svaku, a najviše mu traže srpsku, vlašku i šopsku narodnu nošnju. Radi i kape i šajkače, po čemu je takođe jedini u kraju. Iako se krojačkim zanatom bavi već 46 godina, Dragan kaže da još uči, kako bi uvek mogao da zadovolji zahteve mušterija.

- Najvažnije je da krojač ume da skroji odelo. I baba može posle da ga sašije. Pantalone moraju da "dube" na čoveku, odnosno da budu maksimalno knap. Ne znam koliko sam odela, nošnji i kapa sašio do sada. Dnevno sam šio i po deset pari pantalona, a nije bilo dana da nisam sašio bar po tri-četiri para. Nedeljno sam šio i po dva-tri kompleta narodne nošnje - veli Dragan.

Naš sagovornik nije završio krojački zanat, već ga je "krao" od pokojnog oca Dragomira, visokokvalifikovanog krojača, koji nije želeo da se njegov sin muči. Draganov sin Saša nije nastavio porodičnu tradiciju, ali njegov sin Jovan (17) već desetak godina pomaže dedi. Pohađa Poljoprivredno-veterinarsku školu u Rekovcu i voleo bi, kaže, da ima stalni posao, a da šije u slobodno vreme.

U radnji mu pomaže unuk Jovan

POBEDILA LjUBAV

- IMAO sam samo 12 godina kad sam video nedovršene pantalone. Seo sam za mašinu i završio ih. Kad je otac pitao ko je to uradio, rekao sam da je učenik. Kasnije sam mu priznao da sam to bio ja. Pobedila je ljubav prema krojačkom zanatu i tako sam 1970. aktivno počeo da šijem - kaže Dragan, dodajući da iako se zaposlio u Fabrici "Kablova", nije ostavljao posao u očevoj radnji.

RADNjA ZA FINA ODELA

POKOJNI Dragomir, otac našeg domaćina, 1951. godine registrovao je krojačku radnju za fina odela, u kojoj su radili njegova supruga Ljubinka i tri učenika. Pošto nije bilo konfekcijske garderobe, šili su za celu ondašnju Jugoslaviju.