Nikitovića sad ima 11!

I DOK ih je bilo "samo" desetoro, u porodicu Nikitović iz Aranđelovca gledali su kao u čudo. Ali to ih nije sprečilo u tome da još "porastu", pa je ova kuća, puna smeha, sada bogatija za još jednog člana. Vitomir (40) i Dragana (36) sada imaju i deveto zlato - tromesečnu Valeriju.

I ona će, samo dok malo poraste, krenuti stopama svoje braće i sestara - biti odličan đak, upisati časove engleskog, karatea, plesa, folklora, klavira, sporta... Svi mali Nikitovići imaju puno obaveza, vredni su i aktivni. A priča o ovoj porodici potpuno je drugačija od onih na koje smo navikli.

Stefan (15), Uroš (13), Natalija (11), Novka (9), Radiša (7), Sofija (5), Anja (4), Nikolija (2) i beba Valerija "podmirili" bi po broju čeljadi čak šest prosečnih srpskih porodica. Da bi svi imali ono što im je potrebno, ali ne i sve što požele, glava porodice Vitomir mora dobro da se oznoji. Zato ne broji radne sate, niti dane. Svestan je da bi sa svojim primanjima privatnika koji se bavi ugradnjom elektro i vodovodnih instalacija u kuće i zgrade mogao da živi imućno, samo da se kao većina ljudi odlučio na jedno dete, eventualno dvoje dece. Svoje potomke, međutim, smatra nezamenljivim i neprocenjivim bogatstvom.

Navikli su, tako najviše vole, da se svi zbiju na kauču u dnevnoj sobi pred televizorom. Izguraju mamu i tatu, pa prebace na crtaće. Buka, smeh, a često i glasan plač. Majka, na to, ni obrvom ne mrda. Iako u kući svako dete ima svoj krevet, oni spavaju zajedno. Vole da se stisnu na velikom bračnom i da spavaju uz televiziju.

- Odavno smo Dragana i ja premašili srpski prosek po broju dece, ali i naš predbračni plan da ih imamo petoro - smeje se Vitomir. - Sada smo na neparnom broju mališana, a to ne volim. Tako da, ni deseto, ako se dogodi, neće biti čudo.

Najstariji Stefan je ove godine krenuo je u srednju medicinsku školu u Beogradu. Izborom zanimanja pomalo je iznenadio oca, koji je očekivao od njega, kao vernog pomagača na građevini, da će se odlučiti za tehničku ili građevinsku struku.

- Setio sam se šta je presudilo - smeje se Vitomir. - Stefan se godinama bavi folklorom, a većina devojčica s kojima igra upisala je baš srednju medicinsku. Šta god je izabrao, samo neka uči i završi školu. Stanuje u domu i sigurno mu je odlično. U Aranđelovcu je delio sobu sa njih šestoro, a tamo s trojicom. I dalje, kad god mu obaveze dozvole, uskače mi kao pomoć. Sada polako i Uroša uvodim u posao.

Vitomir ima, za većinu današnjih roditelja, neobičan princip vaspitanja. Umesto da kupi deci, iako to može, ono što zatraže, on ih natera da sami zarade. Na porodičnom imanju u selu Venčani, gde uzgajaju šljive i prave svoju rakiju "venčanku" i imaju 150 grla ovaca, mnogo toga mogu i deca da urade. Berba šljiva u sezoni, njima je i zabava i rad. Osim toga, princip je da sve što se pokvari, moraju sami da probaju da poprave.

- Ako je telefon u kvaru, raspitaj se i saznaj kako da ga popraviš. Rastavi, sastavi, samo ne traži da za 10 minuta posla platim majstoru 2.000 dinara, koliko se na građevini zarađuje za čitav dan - kaže Vita. - Imaju oni i bicikle i rolere, nije to problem. Imaju sve što deca inače žele. Međutim, ne želim da im sve bude "na izvol'te". Nedavno sam im kupio motor, ali s kvarom, i naterao ih da ga sami popravljaju. Stefan na isti taj način uveliko zna da radi s računarom, podiže sisteme, instalira...

Školovanje je, međutim, na prvom mestu, pa Nikitovići svojim mališanima od malih nogu omogućavaju da otkriju svoje talente. A za to je najvažnija dobra organizacija mame Dragane. Svi školarci, odlični su đaci, a svako od njih ima i po nekoliko dodatnih aktivnosti.

- Troje ide na karate, troje na folklor, troje u muzičku školu, dvoje na ples... - nabraja Dragana. - Uroš, Novka i Natalija sviraju klavir, pa smo im kupili da vežbaju kod kuće i klavir i klavijature. Stefan pohađa u Beogradu školu engleskog jezika "Britanika", ovde je godinama igrao folklor, a sada na beogradskom "Tašu" trenira vaterpolo. Jedno vreme se bavio i manekenstvom. Ostali, osim dve najmlađe ćerke, treniraju rukomet, ples, a Natalija je prošle godine bila vicešampion Srbije u karateu. Iskustvo mi je pokazalo da treba biti uporan i da im ne treba dati da odustanu, jer se period kada gube interesovanje obavezno javi u nekom momentu.

Zabluda je, tvrdi Dragana, da je teško podizati puno dece. Čak je im je, kako kaže, lakše nego onima koji imaju samo jedno ili dvoje, jer jedni pomažu drugima.

- I ponovo bih sve uradila isto ovako - zaključuje Dragana.

BELA KUGA = BELI PAPIR

U bilo kojoj zapadnoj zemlji dobili bismo nekoliko hiljada evra socijalne pomoći za decu, a ovde njih petoro nema ni osnovna prava - kažu Vita i Dragana. - Stefanu plaćamo smeštaj u učeničkom domu u Beogradu 5.380 dinara, jer je zbog jedine četvorke iz španskog u sedmom razredu ostao bez stipendije. Oslobodili su nas samo plaćanja vrtića i užine za školsku decu. Privatne škole u koje upisujemo decu, često nam daju neke popuste. Članarine za karate smo oslobođeni. A ista ova država, koja sada ne vidi našu decu, sutra će od njih regularno uzimati poreze. Zato planiramo da odemo bilo kuda i zatražim azil. A ovde neka nastave da trube o beloj kugi i da ništa ne čine da to spreče!