IAKO žive u izolaciji i strepnji, nijedan meštani Suvog Grla i sela Banje u poslednjih 16 godina nije prodao svoju imovinu. U potpunom albanskom okruženju i nesigurnim putevima kroz ozloglašenu Dreničku šumu, Srbi u ova dva sela opštine Srbica, za razliku od ostalih na Kosmetu, ne napuštaju svoja ognjišta. Naprotiv, sve ih je više.

Milomir Đokić, predsednik privremenog organa opštine, kaže da, pored Suvog Grla i Banje, Srba ovde ima još u zaseoku Dren. U pomenuta dva sela podižu 120 dece osnovnoškolskog i srednjoškolskog uzrasta.

- Srećom, imamo sve više male dece, što nam daje nadu da ćemo opstati. Država Srbija nam pomaže koliko može, a najviše nam nedostaje infrastruktura - kaže Đokić.

I ovde se, kao i u drugim izolovanim srpskim sredinama, teško živi, a nedaće s meštanima deli i desetak interno raseljenih porodica sa ukupno 25 članova iz susedne opštine Istok.

- Oni su nam prioritet za sve vidove pomoći. A najviše pomaže Povereništvo za izbeglice - kaže Svetlana Tomašević, poverenik. Najveći problem je sloboda kretanja. Meštani uglavnom imaju sopstvena vozila sa "KS" tablicama, ali se nikada ne zna kako će proći kroz albanska naselja.

MALO SRBA U SRBICI POSLEDNjIH godina ovde je prilično mirno, ali smo od 1999. godine imali sedam slučajeva kidnapovanja i ubistava mladih, što nas je dodatno ožalostilo - priča Đokić. On objašnjava da je opština Srbica, u kojoj se nalaze, ime dobila po tome što je do 1952. godine bila čisto srpska. - Sada više u samoj Srbici nema Srba, a osim naša dva sela i zaseoka Dren, na području opštine nalazi se i manastir Devič, koji je zapaljen u martovskom pogromu, ali je, hvala Bogu, obnovljen.

- Srećom, ovde imamo sve najneophodnije ustanove: školu, ambulantu, poštu, dom zdravlja... Za sve ostalo odlazimo najčešće u Kosovsku Mitrovicu - kaže Svetlana.

Marijana Kovačević, Albanka iz Skadra, udata je za Srbina u susednom selu Banje. Kaže da joj najviše nedostaje posao.

- Suprug radi u opštini, ali i meni nedostaje da budem aktivna, od koristi... Iako imamo troje male dece, radila bih bilo šta, samo da imam gde - priča ova Albanka koja je, udajom za Srbina, promenila ime. Ističe i da brine za budućnost mališana, ali bi, kaže, volela da i njeno troje dece, dva sina i kćerkica, ostanu u selu i tu grade budućnost.

- Vrtić u selu Banje ima 29 dece iz oba sela i troje mališana iz Istoka, jer tamo nema vrtića - priča Marija Savić, vaspitačica. Na pitanje da li se u selu oseća bezbednom, posle dužeg razmišljanja priznaje da na putu od susednog sela Crkoleza često dožvljava provokacije.

- Tu sam odrasla, završila školu, ali nikada se nisam osećala potpuno bezbedno. Evo i sada, iako nema ozbiljnijih napada, često nas deca kamenuju, provociraju, prete nam govoreći "idite u Srbiju, svoju zemlju, šta ćete nam ovde". Ali, ipak, teško je ostaviti svoj dom, svoju kuću, svoj kraj. Želim da ostanem ovde uprkos svemu, jer samo jedno mesto na svetu se s prvom može nazvati domom.

RUŽNA REČ - ENKLAVA

- RUŽNO mi je kada čujem reč enklava. Istina je da smo u izolaciji i živimo u albanskom okruženju, ali smo svoji na svome. U svojim kućama koje su gradili naši pradedovi na našim imanjima - priča Svetlana Tomašević.

- Kada mogu deca da žive u ovakvim okolnostima, možemo i mi stariji - kaže Svetlana.