Pet vekova manastira Svetog Jovana

KADA su braća Jovan i Andronik, iz plemićke porodice Kantakuzin, 1517. godine, na temeljima porušenog hrama iz kosovskog perioda, podizali novu crkvu manastirskog kompleksa u okolini leskovačkog sela Jašunja nisu ni slutili da će pet vekova kasnije nove generacije slaviti taj trenutak zadojene lepotom autentičnog objekta i ikonopisa u priprati i unutrašnjosti crkve.

Freske jašunjskog manastira su pravi dragulj sa početka 16. veka koji se više nigde ne može videti. Posle mnogo godina nebrige i zapuštenosti manastir na Babičkoj gori ponovo živi zahvaljujući igumanu Joanikiju i dobrotvorima.

Iguman Joanikije

- To je bio blagoslov i došao sam ovde sa jednom kamp-kućicom, a kada sam osvanuo video sam da to neće biti tako jednostavno. Ne sluteći kakve ćemo sve probleme imati u toj kućici sam proveo dve zime, ali blagodareći Bogu i Svetom Jovanu sve se u hodu prevazilazilo.

Ikonopis kom se sada svi dive bio je preliven čađu i ništa se od prelepih fresaka nije videlo - seća se iguman Joanikije trenutka kad je pre osam godina zakoračio u manastir.

Legenda kaže da se srpska vojska ovde pričestila pred boj na Kosovu, a arheološka istraživanja potvrdila su starinu prethodnih objekata i nekadašnji izgled manastira građenog od tesanog kamena, dok su čišćenje i konzervacija ikonopisa otkrili sjaj i kulturno bogatstvo kakvo se retko viđa.

Gledajući njihovu lepotu i površinu, koja je skoro u potpunosti očuvana, čini ih neuporedivim čak i sa studeničkim ikonopisom, iako je on stariji i vredniji i na glasu. Ima ovakvih ikonopisa i u Sukovu, Poganovu i Temskoj, ali je jašunjski jedini koji je sačuvao svoju autentičnu lepotu i nigde nije doslikavan - ističe otac Joanikije.

Inicijalna sredstva za obnovu stigla su od lokalne samouprave i kompanije "Zdravlje Aktavis", a onda su usledile i donacije iz zemlje i inostranstva - kaže Bojan Tojaga, direktor Agencije za lokalni ekonomski razvoj.

Za dve godine, kada će biti obeleženo i 700 godina od nastanka manastira, treba izgraditi još jedan potporni zid, manastirsku kapiju, popločati plato, postaviti mobilijar, završiti započetu narodnu trpezariju i paraklis i urediti ambijentalnu rasvetu.

ZVONO KRALjA MILANA

Zvono koje je kralj Milan, nakon oslobođenja, 1882. godine poklonio ovom manastiru je sačuvano i biće podignuto u novoj zvonari "da zvoni kao u davna vremena i svedoči o borbi za slobodu". Manastir je u najteže vreme, od 1920. do 1956. godine, očuvao monah Joasaf koji je došao iz Rusije, posle Oktobarske revolucije. Ovde je i umro, a njegov grob je u crkvenoj porti.