PORODICA Gligorić iz sela Varna kod Šapca najveći je uzgajivač koza u ovom kraju. Potražnja za kozjim mlekom, surutkom, sirom i kačkavaljem je tolika da sve što naprave, rasprodaju unapred. Njihovi proizvodi završavaju i van granica Srbije, a među redovnim mušterijama su i šabački lekari.

Milorad Gligorić (62), policajac u penziji, i njegova supruga Milica (51), prvu kozu kupili su pre četvrt veka. Tokom godina stado je naraslo na 90 koza i jarića. Od 30 koza, Gligorići dnevno izmuzu oko 80 litara mleka, koje uglavnom odmah prodaju, a ako nešto i ostane, prave sir i kačkavalj.

- Za uzgoj koza sam se opredelio kada su mi se deca rodila. Sinovi su imali problema sa plućima i često patili od bronhitisa. Dobio sam savet da je kozje mleko dobro. Na rezultate nismo dugo čekali. Deca su ozdravila veoma brzo - priča Milorad.

Kada se pročulo da Gligorići imaju koze, sa svih strana su počeli da im dolaze ljudi da kupuju mleko i surutku. Naši ljudi koji dođu na odmor iz inostranstva, oboleli od bolesti jetre, oslabljenog imuniteta, a kod Gligorića i lekari dolaze po svoj lek.

- Surutka od kozjeg mleka ne može da se poredi sa kravljom. Oni koji imaju cirozu jetre, ili uzimaju mnogo lekova, surutkom čiste toksine. Kozje mleko uvek valja piti nekuvano, jer se kuvanjem uništavaju neki enzimi - priča Milica Gligorić.

Zbog svih blagodeti kozjeg mleka, Gligorići su stado postepeno povećavali. Dva puta dnevno koze vode na ispašu, a tokom zimskih meseci hrane se zrnevljem i senom. Uprkos velikom poslu, Gligorići ništa nisu hteli da automatizuju.

- Koze su specifične. Iako postoje muzilice, mi ih ručno muzemo. Tačno znaju ko ih muze. Možete je skroz izmusti samo ako vam potpuno veruje - priča Milorad.

Gligorići kažu da kozama uglavnom ne treba veterinar. Tokom života one same sebe čuvaju, dešava se da neće da jedu travu gde je prošao pas, a ako je voda malo zamućena, neće da piju. Zato i ne čudi visok kvalitet mleka.

- Prvi znak da nešto nije u redu je izostanak mleka. Tada zovemo veterinara, ali kada dođe do toga, njoj nema spasa. Nikakav lek joj ne može pomoći. Od svih domaćih životinja, koze su najinteligentnije - priča Milica.

Svaka koza na ovom imanju ima ime. Jelena, Jagoda, Srebra, Žuža, Ana... Lako ih raspoznaju, a kada ih vodi u ispašu, Milorad često ume da podvikne po imenu onima koje odlutaju. Tada se odmetnice pokunjeno vrate.

- Ljudi ne mogu da veruju kada me vide sa kozama i čuju kako im izdajem komande kao vojsci. Viknem: "Levim krilom!", a one odu levo, "Desnim krilom!", odoše desno. Komande: "Stani!", "Vrati se nazad!", "Idemo kući!" bez pogovora slušaju. I ne vole kada pas krene sa nama - priča Milorad.


BEZ POMOĆI GRADA I DRŽAVE

ZATO što nemaju koze sa pedigreom, Gligorići nikada nisu mogli da dobiju pomoć grada Šapca i države. Na ovo se nikada nisu žalili, ali se pre izvesnog vremena pojavio problem jer ne mogu da prodaju proizvode na pijaci.

- Grad je zabranio prodaju mleka, mlečnih proizvoda i jaja na pijacama, a nije ponudio alternativu. Neka komunalci rade svoj posao, međutim, ponašaju se kao da prodajemo drogu. Sve prospu i pobacaju. I mušterije su u panici - žali se Milica.