KIKINDA - U bivšoj SFRJ, Kikinda je po razvijenosti bila u samom vrhu, odmah iza Maribora i Rijeke. Četvrt veka od uvođenja kapitalizma i u međuvremenu izgubljenim statusom grada, danas je nerazvijena vojvođanska varoš s tendencijom dodatnog ekonomskog urušavanja i sužavanja desetkovane privrede.

U ovoj oporoj činjenici treba, između ostalog, tražiti deo objašnjenja zašto se lokalni budžet nedovoljno puni. Aktuelna vlast, da bi koliko-toliko ublažila posledice besparice i preduhitrila realno mogući bankrot opštine, nemilosrdno kreše sve rashodovne stavke.

U lokalnoj kasi je malo para. Nema odakle da stignu. Presušuju i dodatni izvori odozgo, pošto uprkos trudu vladajuće garniture iz SNS, nema novih investicija i ulaganja u razvojne projekte.

Poduži je spisak firmi koje su, pod naletom tranzicije i u većini slučajeva nakaradne privatizacije, u međuvremenu nestale. Ugašeni su Mesna industrija „PIK“, koja je šunku u limenki i mesne prerađevine, sem u Evropu, izvozila i u SAD. Nema ni moćnog „Hemika“, Fabrike poljoprivrednih mašina „25. maj“, transportnih kuća „Špedicija“ i „Prevoz“, „Trikotaže“...

Objekti od nekoliko hiljada kvadratnih metara čuvene Auto -kuće u okviru kasnije pocepane Livnice, odavno zvrje prazni. A godinama je bila ubedljivo najveća i najprofitabilnija „Opelova“ prodajna ispostava na Balkanu, gde su se automobili plaćali Nemcima ne dinarima niti markama, već u obližnjem pogonu u hiljadama tona izlivenim auto-delovima.

OGRANIČENA ULOGA OPŠTINE ČINIMO sve što je u našoj moći koja je, kao lokalnoj samoupravi, veoma ograničena - kaže Pavle Markov, prvi čovek Kikinde. - Aktuelna vlast zatekla je na privrednom planu složenu i nepovoljnu situaciju. Posredovali smo, između ostalog, pri iznalaženju najmanje bolnog prelaznog rešenja za „Tozu“, zalažući se da u dogledno vreme stane na zdrave noge. Kontaktiramo sa „Cimosom“, stalo nam je da se održi proizvodnja u livničkim pogonima. Svesni smo činjenice da u Kikindi bez jake privrede nema lepog života.

Prvorazredni hotel „Narvik“ u najužem gradskom jezgru od ponosa grada, nakon privatizacije, postao je urbanističko ruglo.

Šta je onda ostalo od nekada moćne i raznovrsne kikindske privrede, oličene u glomaznim fabrikama i ponekad skoro potpuno realizovanom proizvodnjom za kudikamo veće tržište nego što je današnje? Premalo, može se reći. Oranice i objekte bivšeg uspešnog poljoprivrednog kombinata „Banat“ gotovo u celosti preuzeli su Matijević i Mišković, a hrvatski „Agrokor“ čuveni „Kikindski mlin“. I svi, sa suženim platnim spiskom, odlično posluju.

Ni decenijama vodećem prizvođaču crepa i keramičkih pločica „Tozi Markoviću“, nakon što ga je pre osam godina preuzela beogradska firma „ITH“, ne cvetaju ruže. Odnedavno je u stečaju sa šansom, nezvanično saznajemo, da se ipak oporavi i uz pomoć države koja preko „Srbijagasa“ potražuje nepunih 20 miliona evra - dobije novog gazdu.

U Kikindi se, za nevolju, proizvodne i sve druge firme lako zatvaraju, a nove se ne otvaraju. Nezaposlenih je, zvanično, nešto više od 6.000, a nezvanično - duplo više. Nije ni čudo što se u nedostatku perspektive broj žitelja u opštini za deceniju smanjio za 10 odsto. Ljudi, pogotovo mladi, bez nade u opstanak, beže u veće gradove ili inostranstvo.

Kikindi se zbilja - loše piše.


MSK NA KOLENIMA

POGONI u MSK odavno miruju, zbog gasnog problema sa apsolutnim vlasnikom „Srbijagasom“. Oko 500 radnika, sa 60 odsto plate i nepoznanicom kako se bez rada obezbeđuje ovaj novac, sedi kod kuće, s nadom da će fabrika ipak proraditi, odnosno da će za nju država pronaći strateškog partnera, a reč je o u poslednjoj deceniji ubedljivo najvećem izvozniku u regionu, koji je za godinu dana ostvarivao izvoz metanola i sirćetne kiseline od 60 miliona evra, s projektovanim i pre četiri godine najavljenim deviznim pazarom od oko 100 miliona.