Otac i sin Blagoje i Boban Kostadinović iz pirotskog sela Pokrovenik na Staroj planini poslednji su potkivači u ovom delu Srbije.

Ovaj zanat, koji se kod Kostadinovića bar stotinu godina prenosio s kolena na koleno, verovatno će se ugasiti ubrzo, jer je posla sve manje. Nekada su Kostadinovići potkivali i do deset goveda svakodnevno, a sada rade samo jednom u mesec dana.

Boban (46) potkivanjem je počeo da se bavi 1987. godine, zanat je izučio od oca Blagoja.

"Bila su to zlatna vremena. To je bio jedan od najisplativijih zanata, jer u selu život nije mogao da se zamisli bez stoke, naročito krava i volova. Posao je opasan, ali u isto vreme i lep, jer lako može da se desi da se govedo ritne i da nanese povrede opasne po život potkivaču", veli Boban Tanjugu.

On se vajka da danas posla gotovo da i nema - u mesec dana dovede neko kravu i to je sve.

"Nema ni zarade, a radimo čisto zbog tradicije da ne bi ugasili zanat. Jedva troškove pokrivamo", priča Boban.

Njegov otac Blagoje(75) tvrdi da je za ovaj zanat neophodno veliko umeće.

"Najteže je potkivati kravu koja ima ravne tabane. I krave mogu da imaju ravne tabane, odnosno kopita, verovali ili ne, i to je najzahtevnije, jer potkovicu treba izuzetno precizno prilagoditi kako bi krava mogla nesmetano da se kreće", kaže Blagoje .

"Dešavalo se da nam na potkivanje dovode volove teške i do tonu i to je naopasniji deo posla, jer je reč o grdosiji koja lako može jednim udarcem da ubije čoveka. Ipak, mi smo napravili specijalni mehanizam koji uz pomoć kaiševa, potpuno bezbolno, podigne kravu, obori je na bok i mi onda krećemo da radimo. Tako je najbezbednije", tvrdi on.

Za razliku od krava, konje je neuporedivo lakše potkivati, jer mu samo podignete nogu i stojeći se sve obavi, priča čika Blagoje koji je od malena u tom poslu, a potkivač je bio i u vojsci koju je služio u konjičkoj jedinici.

Kako kaže, nije slučajno što se smatra srećnikom onaj ko pronađe potkovicu.

"U stara vremena putovalo se na konjima. Kada bi nekom putniku, tačnije njegovom konju pukla potkovica na putu koji može da traje i po nekoliko dana, on bi se našao u velikim problemima, jer prva kovačnica je mogla da bude i na nekoliko dana jahanja, a konj to nije u stanju da izdrži bez jedne potkovice. Tada je potkovica od ogromne važnosti za jahača. Zbog toga je i ostalo verovanje u narodu da će svakoga ko nađe potkovicu pratiti sreća", kaže majstor Blagoje.