NA petom kilometru južno od Kosovske Mitrovice, pored reke Sitnice, smešteno je pitomo selo Svinjare. Za Srbe ono se i danas tako zove, iako na ulazu u selo od pre nekoliko godina stoji tabla na kojoj piše "Frashr" i "Frašr", bez srpskog naziva.

Mnogima je ovo selo, koje se prostire na 685 hektara izuzetno plodne zemlje, ostalo u sećenju tokom martovskog pogroma 2004. godine. Tada je na- -očigled međunarodne zajednice i u prisustvu Kfora spaljeno više od 100 kuća i pomoćnih objekata i proterano oko 600 Srba. Tog 17. marta, smešteni u kasarni iznad samog sela, gledali su kako im u trenu nestaje sve što su godinama sticali, što su od predaka nasledili i što su nameravali da potomcima u nasleđe ostave.

Prištinske institucije prethodnih godina obnovile su skoro sve kuće u selu, pozivali su meštane da se vrate, ali nekadašnji stanovnici Svinjara nisu imali hrabrosti da se suoče sa neizvesnošću koja ih je čekala u selu. Zato, ni posle devet godina, povratka nema. Raseljeni Srbi su utočište našli u severnoj Kosovskoj Mitrovici i Malom Zvečanu, ne vraćaju se jer tvrde da nemaju osnovne uslove za život i da se ne osećaju bezbedno.

Ipak, tako ne misle Vojislav Isko Jović i njegova supruga Darinka. Oni su danas jedini Srbi koji, okruženi komšijama Albancima, žive u Svinjaru.

Bezbednosti Džordž Buš Svoj vedri duh i smisao za humor Vojislav Jović je pokazao i prilikom jedne posete tadašnjeg specijalnog izaslanika EU Pitera Fejta kada je na njegovo pitanje kakva im je bezbednost on odgovorio: - Svakako sam bezbedniji nego Džordž Buš, mene još uvek niko nije gađao cipelom, iako nemam lično obezbeđenje.

Pored njihove dece i malobrojnih komšija koji dolaze da obilaze imanje i potajno traže kupce za prodaju, novinari su im najčešći gosti. A Jovići, vredni i uzorni domaćini, jedva čekaju da se pohvale svojim domaćinstvom.

Po "oboru" se razmilela živina, ispred kuće stoletni crni dud u čijem hladu se odmaraju posle rada u bašti i oko stoke. Oko kuće cveće, a u polju voće rodilo, grane da se polome. Lavež "mešanca" označava da se kući približavaju nepoznati ljudi.

- Znao sam da ću da se vratim, ali nije bilo lako - započinje priču za "Novosti" Vojislav, koga svi oslovljavaju nadimkom Isko. - Četiri meseca smo proveli u Zvečanu u nedovršenoj zgradi u centru grada, sve nam je izgorelo, ali hvala bogu ostale glave na ramenima. Stranci su ponavljali da nije bezbedno, ali mi smo se posle četiri meseca vratili.

Dok im kuću nisu obnovili živeli su u kontejneru, na zgarištu, prebira po sećanjima ovaj vredni domaćin dok toči domaću rakiju, šljivovicu, i zahvaljuje bogu što je pije u društvu prijatelja.

- Gde može da bude bolje i lepše nego u svojoj kući. Deca nas obilaze, pomažu u kućnim i poljskim radovima - uključuje se u razgovor Darinka, koja se, kaže ne boji da ostane sama kad je suprug na poslu.

Pokazujući slike svojih unučića dodaje "naš raj je naša kuća, a naše bogatstvo naše četiri ćerke koje su nam podarile desetoro unučadi".

- Moja ćerka sa "makanjom" živi u selu Banje u Drenici, a ja da ne mogu da živim ovde, pa kakav bi ja to otac bio - upita Vojislav.

Jovići ponavljaju da nemaju problema što se tiče bezbednosti. Svakodnevno se sreću sa komšijama Albancima, ne posećuju se, ali se pozdravljuju. Kažu da je to možda je i zato što ih ne interesuje ko je i šta je neko, već kakav je čovek.

Vojislav radi u Zvečanu u poznatoj ćuftari "Bektešević" i svakoga dana putuje iz Svinjara. U selu imaju 4,5 hektara plodne oranice, ali obrađuju samo hektar.

- Nemamo traktor, a ako se sve plati, onda se ne isplati - kaže Vojislav. - Pre rata smo zajednički obrađivali zemlju, na mobe jedni kod drugih, a sada smo sami i sve je skupo.

On ističe da bi mu pomoć u semenu, đubrivu i mehanizaciji dobro došla, ali u prethodnom periodu niko od opštinskih vlasti nije pomogao niti je došao da ih pita kako su, treba li im nešto. Tako je, kažu, bilo sve do ovog proleća, kada su im predstavnici opštine Kosovska Mitrovica doneli svinje, i koke nosilje.