PRIŠTINA - Iako se nalaze na svega nekoliko kilometara, Srbi iz Gornje Brnjice kažu da su sada beskonačno daleko od grada na koji su nekada bili oslonjeni, u kojem su se školovali, radili, lečili, prodavali svoje proizvode, izlazili u provod i druženje... U novim okolnostima, međutim, u Prištinu odlaze samo kada moraju - sa strahom da li će ih Albanci prepoznati i šta im se sve može desiti. Zato, valjda, u selu od pedesetak srpskih domaćinstava, koliko ih je bilo nastanjeno do pre 13 godina, danas u 20 zgrada živi svega pedesetak, uglavnom starijih ljudi!

- Nekada je Gornja Brnjica bila puna omladine, ali su gotovo svi otišli u potrazi za poslom ili boljim uslovima života. I, ne krivim ih, jer nije lako izdrži ovu izolaciju i život pun neizvesnosti - kaže S. M. (65), koji ne želi da mu se u novinama pojave ni ime, ni fotografija.

Dok razgovaramo na sablasno praznoj seoskoj ulici, objašnjava da su meštani uglavnom zatvoreni u kuće i - mada poslednjih meseci nije bilo napada - još strepe od onoga što se ranije događalo...

LEGENDA O 10 GROBOVA MEŠTANI tvrde da Crkva svetog Petra i Pavla datira još iz vremena pre Kosovskog boja i uvereni su da kraj hrama, u deset identičnih grobova sa velikim kamenim pločama i krstovima, počiva legendarnih devet Jugovića i njihov otac Jug Bogdan. Iako zvaničnih potvrda za ove navode nema, glavni adut im je blizina Gazimestana... Inače, tragove proteklih vremena u ovom selu naveliko briše neplanska gradnja Albanaca koji su, tokom proteklih 13 godina, u Gornjoj Brnjici i oko nje sagradili stotine velelepnih kuća!

- Osim seoske prodavnice i ambulante, drugih ustanova nemamo. Četvorogodišnja škola, koja je nekada imala po 20 i više đaka, sada je zatvorena jer dece nema ni za jedan razred. Jedina dva osnovca do škole u Donjoj Brnjici, kao i troje srednjoškolaca koji idu u Gračanicu, prevozi školski kombi. On je, inače, i ostalima jedini prevoz, zato što ovde nije lako imati ni privatni automobil. Jer, meštani uglavnom žive od minimalne novčane pomoći koju dobijaju kao radnici nekadašnjih preduzeća, eventualno od penzija, a posla nema ni za nekoliko mladića koji su završili školovanje, pa i oni razmišljaju o odlasku - zaključuje sagovornik „Novosti“.

Objašnjavajući da im je bezbednost posebno ugrožena vikendom, kada Albanci dolaze u nekoliko restorana iznad sela, Vesna Đorđević, medicinska sestra u lokalnoj ambulanti, ističe kako im najteže pada nedostatak slobode, čak i ako nigde nisu naumili da odu...

- Suprug i ja bili smo prinuđeni da napustimo svoju kuću na kraju sela, pa sada zarad bezbednosti živimo u domaćinstvu mojih roditelja, jer je okruženo Srbima. Inače, svi još pamtimo kidnapovanje dvojice meštana, koji su potom i ubijeni, te događaj ispred seoske prodavnice, kada su četvorica meštana ranjena. Nažalost, svesni smo kako nema ko da nas zaštiti - zaključuje Vesna.