Izlagao sa Pikasom i Dalijem, nepodoban za penziju

ZRENjANIN - Poznato je kako je pre vek i po slavni Banaćanin Đura Jakšić, doživeo razočaranje u Beogradu, od ondašnjih zvaničnika. Slične nesporazume u valorizaciji umetnosti ima i Ljubomir Ljubiša Kokotović (1936), jedan od najvećih srpskih grafičara, koji živi i stvara u Banatskom Karađorđevu, selu u komšiluku Đurine Srpske Crnje.

Radni vek Kokotović je okončao kao profesor likovnog baš u Gimnaziji u Srpskoj Crnji. Ali, iako ovenčan svetskom slavom, valjda što nije po ukusu onih koji odlučuju u srpskoj metropoli ili možda što je daleko od očuju...), ostao je bez nacionalne penzije. Izbor dobitnika ovog svojevrsnog priznanja za zasluge u kulturi, stalno izaziva negodovanja, sumnje i osporavanja u javnosti. Kokotović lane nije prošao, iako je imao najviše internacionalnih nagrada, što je, inače, jedan od važnijih kriterijuma prilikom ocenjivanja stvaralaštva za dodeljivanje nacionalne penzije.

Zanimljivo je da od 68 lanjskih dobitnika, čak 54 nema ni jednu internacionalnu nagradu. Od stvaralaca iz oblasti vizuelne umetnosti, koji su dobili nacionalnu penziju, dvoje slikara imalo je pet i tri nagrade, a njih sedmoro - po jednu ili dve. Kokotoviću nije pomoglo ni šest.

Posle završenog Fakulteta likovnih umetnostu u Beogradu 1962. i sticanja magistrature, specijalizovao se za grafiku u Briselu, na Visokoj školi arhitekture i vizuelnih umetnosti u klasi profesora Gustava Marsula. Živeo je u Belgiji, Engleskoj, Francuskoj, Holandiji i Italiji, u kojoj je sarađivao sa Pjer Đorđom Spalacijem.

Imao je više od 80 samostalnih i kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Izlagao je sa Renatom Gutuzom, Pablom Pikasom, Salvadorom Dalijem, Huanom Miroom i Markom Šagalom. Britanska kritika uvrstila ga je među četiri najzapaženija crtača novijeg vremena (Getah Bolkah, Mihal Hudak, Ljubomir Kokotović i Mauro Molinari) - podatak je iz “Vikipedije”.

A, internacionalne nagrade (koje iz ULUS nisu, na njihovu sramotu, vrednovali) dobio je u Italiji 1973. (Sasoferato - Premio Europa), u Frečenu (Nemačka) na Međunarodnom bijenalu grafike 1974, u San Francisku na Svetskoj izložbi grafike 1977, zatim nagrade na 4. i 6. Internacionalnom bijenalu crteža u Velikoj Britaniji, i priznanje na 3. Internacionalnoj izložbi minijatura 1984. u Seulu.

Iz porodičnih rvedesetih u rodno selo u Banatu, a svoj dar uspešno je prenosio na učenike Gimnazije u Srpskoj Crnji. Penzionerske dane provodi u crtanju, poslednjih godina sve više u pisanju. Objavio je dve knjige “Gut baj Brodvej, elo Vrans” i “Trčanje za svojom senkom”. Poseduje jedinstvenu kolekciju ličkih preslica, koje drži u porodičnom muzeju u Banatskom Karađorđevu.