Selo Erem, za koje čak ni pojedini Sremci nisu čuli, nekad salaš grofa Pejačevića, između Rume i Sremske Mitrovice, na kome su početkom dvadesetog veka živele grofovske sluge, iako je dobilo izgled sređenog naselja, mladi napuštaju. Erem, mesto sa 32 kuće, udaljeno osam kilometara od Rume i isto toliko od Sremske Mitrovice, u ovom trenutku ima nešto više od 60 stanovnika i svi su doseljenici. Dolazili su posle ratova koji su protutnjali ovim prostorima.

- Moj otac se ovde doselio 1943. godine, iz Bihaća. Rođen sam ovde u Sremu i već 50 godina živim u Eremu. Selo koje nema ništa - ni školu, prodavnicu, kafanu, ambulantu. I ima samo dva osnovca, koja putuju u susedno mesto Voganj - priča Mile Čubrilo.

Za Erem kažu da je naselje koje “spava” u sremskoj ravnici, jer je godinama bilo zaboravljeno u nepreglednom pšeničnom i kukuruznom polju, koje se, kad se pogleda iz Erema, spajalo sa nebeskim svodom. Kada je pre dve godine stigao vodovod u selo, Eremci su u šali govorili kako su, eto, i oni sada postali grofovi. Danas je svaka kuća priključena na vodovod, asfalt ide kroz selo, ne liči više na salaš, ni na pustaru.

- Kuće koje su bile prazne prodate su. Za 4.000 evra mogla je da se kupi kuća sa pola jutra okućnice. Kupovali su ih uglavnom naši ljudi koji žive i rade u inostranstvu, pa valjda planiraju kad odu u penziju da ovde žive - smatra Čubrilo.

NADAJU SE Erem je najmanje naselje u rumskoj opštini. Međutim, u njemu su u poslednje vreme izgrađena dva silosa za žito, koji treba da počnu da rade, pa se meštani nadaju da će od pet-šest zaposlenih bar neko iz Erema dobiti posao.

Eremci tokom leta nemaju autobusku liniju, ona postoji samo tokom školske godine, tada tri autobusa svraćaju u selo. Dok ne krenu autobusi, meštani se snalaze kako ko ume.

- Svi imamo traktore, a sve što nam treba pazarimo u Vognju, koji je četiri kilometra odavde. Žene uglavnom mese hleb jer nemamo pekaru. Imali smo prodavnicu, ali taj što je otvorio mislio je da smo mi neki divljaci ili da živimo mimo sveta, u njoj su cene bile strašno visoke, pa niko nije kupovao kod njega - kaže Mile.

Njegova supruga Sunčica došla je sa Kosova i Metohije, tamo je radila u Termoelektrani, a u Eremu je već preko 30 godina.

- Nekada smo išli svake subote i nedelje u restoran na muziku, a sada ne pamtim kada sam bila. Gledamo da imamo osnovno da preživimo. Sin nam je dugo radio kod privatnika, nije bio ni prijavljen, i na kraju je zbog smanjenog obima posla dobio otkaz. Sada sedi u ovom selu, gde da nađe posao... - pita se Sunčica.

Da su bolja vremena, kažu, sigurno bi živeli bolje, važno je da su vredni i radni, i da hoće, ostalo će sve polako doći. Porodica Čubrilo, kao i ostale u Eremu, žive isključivo od poljoprivrede, tovljenja svinja i junadi.

- Bogami, zbog ove suše ne smem da uzmem junad za tov, imam 20 komada svinja i čim dobiju dobru kilažu odmah ću ih prodati. Sve je izgorelo, stoka nema s čim da se hrani - kaže zabrinuto Mile.

Dok ne dođu novi stanovnici, i neka bolja i srećnija vremena, Erem ostaje u moru zelenila, skrajnut u atar ceo kilometar od puta Ruma - Sremska Mitrovica.