Bački Brestovac: Idila koja nestaje

Na sredokraći puta između grada Sombora i varoši Odžaci nalazi se Bački Brestovac, još jedno ostarelo mesto nad kojim se nadvila senka odumiranja. Na nekadašnju idiličnu lepotu sela pod brestovima podseća poneka sačuvana barokna fasada, dugački i široki šorovi i kapije. I još nekoliko preostalih dudova.

Brestovac je bio mesto sa 800 Srba i pet puta toliko Švaba. Bila je jedna ulica optanata, Srba koji su se na osnovu sporazuma Kraljevine SHS i Mađarske 1924. godine vratili u maticu iz Sent Andreje i okoline. Posle Drugog svetskog rata ostalo je nekoliko Švaba, a u kuće onih koji su otišli u Nemačku uselili su se kolonisti iz Like. Mesto je 1951. godine imalo 6.000 stanovnika, mnogo mladih, školu sa više od 1.250 đaka.

- Zadruga je u najboljim vremenima zapošljavala skoro 300 radnika, selo je za vreme kraljevine imalo dve ciglane, veliku stolariju, kudeljaru, sirćetanu, dosta seljaka srednjaka. Kud god da si se okrenuo - napredak, i misliš, radujući se, da tome kraja nema - priča sa tugom hroničar sela Miomir Krnjajić, nastavnik matematike u penziji. - Sad je sve drugačije. Ostalo je desetak prodavnica, trafika, pet birtija, 2.700 stanovnika, škola ima 200 đaka, sve više starih koji ne napuštaju svoja dvorišta. Mladi su razočarani i ko god može odlazi, jer u selu nema posla, nema perspektive.

Odlazi se, a ne dolazi se. I svi žele da odu. Ne zna se ko se poslednji doselio u Bački Brestovac, taj bi sad sigurno otišao negde drugde. Kuće praktično nemaju nikakvu tržišnu vrednost.

- Proslavili smo onomad seosku slavu Petrovdan, nikad manje gostiju. Nekad bi se tu sjatilo hiljade ljudi, ovo je bilo bogato mesto, zadruga je svom selu za slavu poklanjala bika koji se okretao na ražnju, a pečenje je dobio besplatno ko je hteo. Naši ljudi su dolazili iz dalekih zemalja da se vidimo ovde, a sad, evo ja, i retko ko. Nema kome da se obraduješ - priča zamišljeno Jovo Vurdelja, koji je došao na koji dan iz Holandije i kune se da “tamo u inostranstvu nikad nisam ušao u kafanu, a ovde tražim moje ljude”.

Neke ulice u selu deluju sablasno, nigde žive duše. O propadanju najbolje svedoče kuće koje se urušavaju, nepodnošljivo im je odsustvo ljudi, padaju “biber” crepovi, dotrajali prozori. O prisustvu Švaba svedoče još neke kuće koje su ostale postojane i posle dugih godina samovanja. Tu je zgrada bivše građanske škole, kuće Lelbaha, Kveringera...

- Sad je ovde oko 300 praznih kuća, svaka treća mislim da je prazna, a sa malim ulaganjima i sa ljudima u njima svakoj bi se lako mogao udahnuti život, propevala bi dvorišta i bašte. Najmanje 100 kuća niko više ne otvara, a u oko 70 stanuje samo po jedan starac - rekao je Đuro Božanić, bivši sekretar mesne zajednice.

A Krnjajić, bivši nastavnik, računa:

- Kad umre deset ljudi zatvori se šest kuća, a neke više nema ko ni da obiđe i prozore da otvori. Ovde, osim dece, većina drugih, koji su imali neku profesiju, sada su samo - bivši.