Istok: Srbi sami izgradili koridor

SLOGA, jedinstvo, volja i odlučnost da ostanu na svojim pradedovskim ognjištima u najkraćem predstavlja sliku malenog sela Crkolez u opštini Istok. Preživeli su 1999. godine, kada je više od 200.000 Srba proterano sa ognjišta. Nisu odlazili ni u vreme martovskog pogroma 2004. godine, a da još dugo žele da ostanu da žive u svom Crkolezu imali smo priliku da se uverimo nedavno.

Državni sekretar u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju Oliver Ivanović došao je da ih obiđe, da vidi kako žive i sa kojim se problemima suočavaju, i da im prenese da "Srbe na Kosovu i Metohiji nijedna vlada neće zaboraviti, pomagaće im i brinuće o njima državni vrh Srbije ma ko ga činio".

Dok se najkraćim, krivudavim makadamskim putem probijamo do malenog sela, smeštenog u Metohiji, i ne slutimo kakvo nas gostoprimstvo i toplina čekaju među hrabrim meštanima. U centru sela, kod Mladenove česme i crkve Svetog Jovana dobrodošlica kakvu samo kosovskometohijski Srbi mogu da prirede.

- Samo budite složni i jedinstveni i pomoć neće izostati. Biće para za projekte, koji će vam olakšati život i pomoći da na svojim pradedovskim ognjištima opstanete - uverava ih Ivanović.

A oni, nestrpljivi. Žele da pokažu kako su uložili novac koji im je Ministarstvo za Kosovo i Metohiju dalo.

- Dođite da vidite naš "koridor deset". Sami smo ga izgradili - pokazuju meštani put od oko šest kilometara, koji povezuje Crkolez i druga srpska sela u opštini Istok sa onima u Ibarskom Kolašinu.

- Samo nam vi u Vladi obezbedite materijal, a mi ćemo raditi i graditi - uglas pričaju gostima, ponosni na svoje delo i slogu.

Volja i odlučnost da sačuvaju dedovinu ne mogu se lako opisati. Prednjače momci u punoj snazi, za koje baš i nema neke perspektive. Nema posla, nema devojaka, koje će da se za njih udaju i ostanu u selu, ali momci ne odustaju. Spremni za šalu, objašnjavaju da kanale pored nisu duboko kopali da u njih, kako kažu, ne bi upali kad po neku rakijicu popiju.

A rakija od kruške prvoklasna. Tu je i jagnje koje su obećali kad put bude završen.

- Radovi su malo kasnili, pa je jagnje sada ovca, ali ona prava, planinska - objašnjavaju dok nas uvode u novosagrađenu, nedovršenu kuću jednog od domaćina. Iako je napolju prohladno, a prolećna kiša rominja, u našim dušama je toplina zbog sloge i jedinstva gorštaka.

Trpeza - kao za krsnu slavu. Svi su domaćini, nude ono što imaju, a imaju sve. Ne prihvataju izgovor da se ne može jesti i piti. Da ne uvredimo domaćina, a i da okusimo zdravu domaću hranu, sedamo za sto.

"Nema raja bez rodnoga kraja", odjekuje pesma momaka dok poslužuju goste. Pevaju svi za stolom, a oni ohrabreni žele da otpevaju i pesmu koju su napisali o svom Crkolezu, koje se, kako nam rekoše, u svakom ratu sačuvalo. "Sačuvalo do današnjeg dana sve zbog crkve Svetoga Jovana."

Objašnjavaju u pesmi da su odrasli u tom malom selu koje nažalost sada nije kao nekad - celo. "Pola sela prihvati Srbija, za pola će pisati istorija."

Odlazimo uvereni da će istorija imati o čemu da piše. A u pisanim izvorima selo se prvi put pominje 1395. godine, u povelji srpske kneginje Milice, kojom se crkva Svetog Jovana u Crkolezu prilaže svetogorskom manastiru Svetog Pantelejmona. U turskom popisu iz 1485. godine upisano je 47 srpskih kuća, 1943. godine albanski fašisti su spalili celo selo, a srpsko i crnogorsko stanovništvo, uključujući i decu, oterali su u logor u Rakoš. Tada su pokušali da zapale i crkvu, ali ih je u tome sprečila starica, koja je na vreme ugasila požar, zapisano je u analima.