ZA razliku od Srba starosedelaca, Mikloš Horti ih 1941. godine, kada je Bačku vratio u okrilje „hiljadugodišnje sentištvanske Mađarske“, nije priznao za njene državljane. Pošto to tada nisu bili, preživeli sužnji zloglasnog logora za internirce u Šarvaru, mada su to u dva navrata pokušavali, nisu uspeli da od Mađarske dobiju makar i simboličnu odštetu za patnje koje su u njemu tokom Drugog svetskog rata preživeli.

- Jedna od prvih Hortijevih naredbi u aprilu 1941. bilo je uskraćivanje državljanstva svima koji u Bačkoj nisu živeli pre 31. oktobra 1918. i proterivanje porodica solunskih dobrovoljaca - objašnjava Milan Korać (83), koji je, kao trinaestogodišnjak, u Šarvaru proveo godinu. - Uz obrazloženje da po mađarskim zakonima odštetu mogu da dobiju samo oni koji su, u vreme kada su zlostavljani, bili državljani Mađarske, u upravnom postupku odbijen je prvi zahtev nas oko 200, podnet još sredinom devedesetih.

Ni žalbe koje su docnije uputili najpre Glavnom sudu u Budimpešti, a potom i Vrhovnom sudu Mađarske, nisu dale rezultat.

- Odbačene su s istim obrazloženjem - veli, oporo, Korać. - Ponovo smo pokušali kada je Mađarska postala članica EU, tražeći od njenog Ustavnog suda da izmeni odredbe Zakona o obeštećenju koje se odnose na državljanstvo, ali je odgovor koji smo nedavno dobili, nažalost, takođe bio negativan.

U takvoj situaciji, dodaje sagovornik „Novosti“, preostao im je još samo Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, kojem uskoro nameravaju da se obrate.

SPASLA IH SPC MA koliko to paradoksalno zvučalo, užas mađarske racije u južnoj Bačkoj u januaru 1942. je u aprilu te godine doneo spas većini dece u Šarvaru. Odijum javnosti koji je izazvao zločin u Novom Sadu i drugim mestima je, naime, bio toliki da su mađarske vlasti konačno uslišile više puta ponavljanu molbu Srpske pravoslavne crkve da decu do 15 godina izvede iz logora i rasporedi po srpskim kućama u Bačkoj. Tako ih je spaseno oko 2.800. Među njima su bili i Korać, koji je dospeo u porodicu Gajić, u Despotovu, i Rončevićeva, koja je smeštena u novosadsku porodicu Lučić. Ivanišević, koji je bio stariji, u logoru je ostao do 28. marta 1945, kada su ga oslobodile jedinice Crvene armije.

Solunski dobrovoljci, mahom Ličani, Hercegovci i Crnogorci, na sever Bačke naseljeni su posle Prvog svetskog rata. Dobili su nešto obradive zemlje, da bi, u naredne dve decenije, sami podigli 32 potpuno nova naselja poput Malog Beograda, Mišićeva, Rastine, Karađorđeva, Vojvode Zimonjića, Alekse Šantića, Bačkog Sokolca... Kroz logor u Šarvaru ih je, od 1941. do 1945, prošlo više od 10.000, od čega oko 4.300 dece.

- Posle Hortijeve naredbe o proterivanju iz aprila 1941, deo dobrovoljačkih porodica uspeo je da se prebaci u Srbiju, ali su Nemci uskoro zabranili dalji ulazak - kaže Ilija Ivanišević (87), takođe bivši logoraš. - U Bačkoj nas je ostalo nešto više od 10.000 i tako je počela naša golgota.

Pošto su ih isterali iz kuća, Mađari su preostale solunske dobrovoljce i njihovu decu najpre smestili u četrdesetak sabirnih logora širom Bačke, da bi usledio transport u Šarvar.

- Imala sam samo pet godina, ali mi i danas promiču užasne slike proterivanja iz moje rodne Rastine - seća se, dok joj sumorna senka presvlači lice, Stana Rončević (77). - U marvenim vagonima u kojima se tiskalo i po stotinu duša i koje, za dva dana i dve noći koliko je put trajao, nijednom nisu otvorili, odvezli su nas u logor.

Tu su ih dočekali stražari sa puškama i korbačima, hale bivše svilare sa na brzinu sklepanim drvenim krevetima na tri sprata, širokim jedva 40 santimetara i bez bilo kakve prostirke, i studen i glad koju, vele, neće zaboraviti do kraja života.

- Zima 1941. na 1942. bila je užasna, a sto grama plesnjivog hleba i čorba od stočne repe ili trulog kupusa naš jedini obrok, pa smo bili presrećni kad bismo na logorskom đubrištu našli polutrule ljuske krompira - kaže Milan Korać. - Svakog dana je umiralo najmanje četvoro-petoro dece, odrasle su terali na iscrpljujući rad na okolnim imanjima... U samom logoru se od gladi, dezinterije, tifusa i tuberkuloze ugasilo više od 850 duša, a još na stotine njih su, ubrzo posle oslobođenja, stigle kobne posledice užasnih šarvarskih godina.

I POSLE RATA BEZ IČEGA

JOŠ dok su ih žandarmi i vojnici izbacivali iz kuća u Sokolcu, Mađari iz susedne Stare Moravice su, priča Milan Korać, na ulazu u selo čekali da u njih upadnu i opljačkaju ih. Kasnije su i kuće i imanja solunskih dobrovoljaca dodeljeni Mađarima doseljenim iz Bukovine i Erdelja.

- Kada se moja porodica 1945. ponovo okupila u Sokolcu našli smo samo ostatke srušene kuće - seća se Korać. - U onima koje su ostale cele nije bilo ničega, čak ni kvaka na vratima.