DA od „naknadne pameti“ nema mnogo vajde, pokazuje i upravo objavljena studija o nekadašnjem jugoslovenskom prehrambenom gigantu - Industrijsko-poljoprivrednom kombinatu „Servo Mihalj“ iz Zrenjanina.
Po mnogo čemu neobična, knjiga se pojavila u sklopu projekta „Novija istorija privrede Zrenjanina“. Skoro pedeset autora, uglavnom bivših direktora, raspisalo se o kombinatu koji je bio najveći proizvođač hrane u eks-JU. Još više, IPK „Servo Mihalj“ bio je pravo privredno čudo. Pitanje je da li će u skoroj budućnosti bilo ko uopšte verovati da je u srcu Banata postojao ovakav gigant! Jer, nije ga bilo ni pre, i verovatno se neće pojaviti više nikad, bez obzira na to koliko ga direktori pisci kroz sećanja hvalili i jadikovali nad njegovom propašću.
Posebno je zanimljiv koordinator radne grupe za noviju istoriju privrede Zrenjanina Dušan-Duda Radaković. Vremešni penzionisani politikolog bio je nekada „alfa i omega“ grada na Begeju - predsednik opštine, sekretar komiteta, direktor nekoliko fabrika „Servo Mihalja“, čelnik lokalnog nedeljnika... Ne prihvata tezu kritičara da studija o kombinatu predstavlja brisanje prošlosti pojedinaca. Ili možda pranje biografija, beskorisno nostalgično podsećanje na veličinu Zrenjanina.
DVE PREŽIVELE NESTANKOM „Servo Mihalja“ sa privredne scene nestali su mnogi zrenjaninski brendovi. Preživele su samo dve fabrike čiji su direktori bili na visini zadataka u trenutku privatizacije - uljara „Dijamant“ i „Mlekoprodukt“.

- Kombinat je bio brend Zrenjanina. Činio je prepoznatljivim grad i region u zemlji i svetu. U našem projektu dominiraju ekonomija, argumenti... Nismo ulepšavali niti kritikovali, izostavili smo pristrasne komentare - kategoričan je Radaković, ukazujući na to da i posle dve decenije od nestanka mnogi s raznih strana sveta dolaze u Zrenjanin i traže „Servo Mihalj“.
Kao najveći proizvođač hrane u tadašnjoj Jugoslaviji, kombinat je bio u centru ekonomskih zbivanja. Postojala je praksa da država mnoge nacrte zakona iz oblasti agroindustrije proverava na primeru „Servo Mihalja“.
U trenutku najvišeg dometa, sedamdesetih godina, kombinat je raspolagao sa 240.000 hektara obradivih površina. U svom sastavu imao je 42 fabrike, zapošljavao 24.000 radnika i sarađivao sa 25.000 kooperanata. Godišnja produkcija jestivog ulja, šećera, brašna, mesa i drugih agrarnih proizvoda mogla se uporediti s kompozicijom voza dugačkom od Beograda do Bara i nazad! „Servo Mihalj“ proizvodio je hrane koliko danas zajedno ne mogu da proizvedu BiH, Makedonija i Crna Gora.
NESTAO I “AVNOJ“STEČAJ „Servo Mihalja“ traje punu deceniju i još nije okončan - potvrdio je, za „Novosti“, Radomir Radojčić, predsednik Privrednog suda u Zrenjaninu. Žalostan je, inače, bio kraj kombinata, kada se 2005. na rasprodaji našla preostala imovina. Mnogo toga je rastočeno i netragom nestalo - od stovarišta širom Jugoslavije, do umetničkih slika iz direkcije. Neko je odneo i „Avnojevu nagradu“, najveće priznanje SFRJ, koju je kombinat dobio 1980.

Ostaće upamćeno i da je kombinat 1961. realizovao prvo zajedničko jugoslovensko ulaganje sa zapadnim partnerom - izgradio je fabriku lekova „Jugoremediju“ sa nemačkim „Hehstom“. Čikaška „Helen Kertis“ prvu licencu u Evropi dala je zrenjaninskom „Luksolu“. „Veliki mlinovi Pariza“ pravili su u „Žitoproduktu“ specijalne smese - zrenjaninski pekari prvi su ponudili domaćem tržištu zamrznute proizvode...
Na njegovim leđima, odnosno sirovinama, razvili su se „Podravka“, „Kolinska“, „Takovo“... Radnici Zrenjanina i srednjeg Banata sigurno nikada neće imati društveni standard kakav su imali zaposleni u kombinatu. Pa, zašto je onda propao takav kolos?
- Kombinat je kontrolisao ogromne robne i novčane tokove. Postao je smetnja saveznim i republičkim organima vlasti i bankama. One su zadale i početni udarac na rušenju kada su uspele da ukinu internu banku „Servo Mihalja“ i preuzmu njegove komercijalne poslove. Početkom devedesetih, republike se međusobno optužuju za separatizam, dezintegraciju i rušenje ustavnog poretka. Nazire se početak raspada Jugoslavije, a njemu je prethodio raspad „Servo Mihalja“ i svih drugih kombinata - ističe Dušan Radaković.
Opravdanje za neizvršenu transformaciju kombinata u akcionarsko društvo, što je zakon dozvoljavao 1990, kada je kombinat nestao sa scene, autori istorije „Servo Mihalja“ pronalaze u apatiji direktora. Ali i nezainteresovanosti državnih organa za stanje u privredi. Bilo je potrebno samo izvršiti procenu vrednosti kapitala svih članova kombinata i samoupravne sporazume o udruživanju zameniti akcionarskim kapitalom. To nije urađeno, i „Servo Mihalj“ je nestao.
- Ovakav kraj kombinata naneo je Zrenjaninu i regionu nenadoknadivu štetu. Da je u privatizaciju ušao kao akcionarsko društvo, danas bi sigurno u pogonu bili svi kapaciteti, a društveno zemljište mnogo bolje očuvano i iskorišćeno - ističe Radaković.