U Vršcu živi 500 stranaca

VRŠAC se odavno ubraja u gradove koji mogu da idu u korak sa svetom, ali se poslednjih godina može reći da je on postao svet u malom! Jer se u njemu sve češće nastanjuju ljudi sa svih kontinenata, iz različitih razloga.

U Vršcu trenutno živi i radi više od 500 stranaca, među kojima ima Amerikanaca, Britanaca, Grka, Danaca, Italijana, Kineza, Japanaca, Afrikanaca... Neki su tu samo privremeno, poput studenata SMATSA pilotske akademije, dok su ostali ovde došli zbog ljubavi ili iz čisto ekonomskih razloga.

Džejk Savkov (33) rođen je u Americi, ali je srpskog porekla. U Vršac je prvi put došao pre dve godine da poseti babu i dedu, koji su se u taj grad vratili posle višedecenijskog rada u Americi. Tada je čvrsto odlučio da rodni Nju Džersi zameni mirnim banatskim gradom, iako su mu prijatelji govorili da je lud što napušta obećanu zemlju Ameriku. Sada živi sa bakom, a novac zarađuje tako što daje časove engleskog jezika.

- Velika većina Amerikanaca ne zna gde je Srbija. Kada sam odlazio, prijatelji su mi poželeli sreću u Sibiru - sa smeškom govori Džejk. - Kada sam došao ovde, shvatio sam da je mnogo bolje biti siromašan u Srbiji nego u Americi. Zarade nisu velike, ali se sa mnogo manje novca može mnogo bolje živeti. Sve je mnogo opuštenije, jer ljudi rade da bi živeli, dok u Americi žive da bi radili.

Svi su navikli na srpsku kuhinju, a najviše im se sviđaju sarma i punjene paprike. Musaka nije baš po Džejkovom ukusu, ali jeste po Vasilisovom.

Jedini problem sa kojim se Džejk suočava u Srbiji je jezik. I posle dve godine provedene ovde, gotovo da i ne govori naš jezik, ali ga dobro razume.

- Bilo mi je lako da naučim grčki i španski, ali srpski ima jako komplikovanu gramatiku. Baš je težak za učenje - priznaje Džejk.

Da ljubav ne poznaje granice, pokazuje primer Engleza Terija Pejna (59). On je pre deset godina odlučio da napusti rodni Dartford, mesto blizu Londona, u kojem su, kaže, rođeni Mik Džeger i Kit Ričards, da bi se preselio u Vršac zbog supruge Ljubice (55), profesorke matematike u vršačkoj Gimnaziji.

- Vršac poznajem već 40 godina, jer sam se u Londonu družio sa nekoliko Vrščana. Zbog njihovih priča sam i odlučio da posetim ovaj grad, a kada sam upoznao Ljubicu, rešio sam da ostanem. Oduvek sam bio zaljubljen u Vršac i miran život koji se ovde vodi - kaže Teri, koji radi kao profesor engleskog jezika.

Ljubica ističe da kod kuće govore na srpskom, a kroz šalu zajedno dodaju da se na našem jeziku i svađaju.

I Grk Vasilis Didahos (45) u Vršac je došao zbog ljubavi, tačnije zbog supruge Danijele Marušić, sa kojom ima sina i ćerku. Upoznali su se u Asprovalti, Vasilisovom rodnom mestu, dok je Danijela bila na letovanju. Prvo su živeli u Grčkoj, ali ih je loša situacija u toj zemlji 2004. dovela u Vršac, gde su se i venčali. Sa suprugom priča na engleskom, iako vrlo dobro zna srpski, dok sin govori srpski, grčki, engleski i španski jezik.

- Proputovao sam celu Evropu, godinu dana sam živeo u Americi, ali se u Srbiji najbolje živi. U Grčkoj sam radio kao advokat, ali sam na vreme shvatio da tamo nema budućnosti. Mnogo ima nasilja. U Srbiji je sve mnogo opuštenije, živi se bez toliko stresa, mada ni ovde nije savršeno - kaže Vasilis.

Poslednjih godina u Vršcu je otvoreno nekoliko italijanskih fabrika, a Salvatore Soldi je direktor u jednoj od njih. Zbog posla je iz Bolonje pre godinu dana morao da se preseli u Srbiju, a sada kaže da bi se rado ovde zauvek nastanio.

- Kada su mi ponudili posao u Srbiji, imao sam strah da ću se susresti sa lošim ljudima i primitivnom sredinom, ali je realnost potpuno drugačija. Naišao sam na fine i smerne ljude, i radnike koji su motivisani za posao. Navikao sam na život u metropoli, a sada sam se našao u malom gradu, koji je tako živopisan, lep i drag - prenosi svoje utiske Salvatore Soldi.