ŽELJKO Đurđić Džigi (49), legendarni rukometni golman ovdašnjeg Proletera i reprezentacije Jugoslavije, prošao je put od šampiona i slave do beznađa i očaja!

U hali "Medison", u Karađorđevom parku, gde su ga nekada navijači i saigrači kojima je bio kapiten osam godina iznosili na ramenima, danas je portir. Često sa metlom u rukama. Spava u kancelariji Sportsko-rekreativnog centra u Zrenjaninu na gvozdenom krevetu. Greje se uz mali kalorifer. Nema ormar, ni kuhinju, a samo on zna šta jede i kako preživaljava sa platom od 15.000 dinara.

- Kao da sam se drvljem i kamenjem bacio na sopstveni život, pa sudbina rešila da mi se stostruko osveti - kroz suze u očima cedi reči popularni Džigi, nekadašnji šampion, a danas socijalni slučaj u Zrenjaninu.

NEĆE MILOSTINJU ŽELJKO Đurđić kaže da ne želi ničiju milostinju i sažaljenje. Ne zamera ni nekadašnjim drugovima i saigračima što su ga zaboravili. Kaže, možda ne znaju u kakvoj je situaciji. Mada bi prijalo bar da mu se jave telefonom...

Žitelj grada na Begeju postao je 1988. Došao je iz rodnog Doboja, gde je započeo karijeru rukometnog golmana i postao "mag među stativama". Još sa ekipom dobojske Sloge igrao je jedno evropsko finale. Ali, tek u Zrenjaninu njegov talenat došao je do punog izražaja.

- Bio je to strašan tim predvođen kapitenom reprezentacije Momirom Rnićem. Osvojili smo titulu šampiona Jugoslavije, sjajno igrali u Kupu evropskih šampiona i 1990. dogurali do finala sa Barselonom. To finale pamtiću do kraja života - kaže Željko, ističući da za situaciju u kojoj se našao nikoga ne krivi. Smatra da se sve jednostavno tako namestilo, kao usud.

Proleter je u "Medisonu" savladao Špance 23:21, a u Barseloni, za koju su igrali Veselin Vujović i Zlatko Portner, izgubio 24:21. Postao je vicešampion Starog kontinenta. Đurđić je proglašen za najboljeg golmana Evrope i obezbedio je mesto standardnog reprezentativca, tada još velike i moćne Jugoslavije. Onda su usledile svađe, rascepi i ratovi.... Kao da je počeo i privatni lom i životni sunovrat Željka Đurđića.

Ratni vihor razdvojio ga je od supruge Vesne, koja je odlučila da se sa troje dece vrati u Bihać, gde i danas živi. To Željku najteže pada. Finansijski ne može da pomogne familiji, a u međuvremenu u Zrenjaninu je sahranio roditelje.

Zbog sporta i silnih godina odricanja u rukometu ostao je teški invalid. Praktično bez oba kolena, sa ugrađenim veštačkim čašicama. Na njegovu nesreću, ne funkcionišu kako valja. Da ne bi završio u invalidskim kolicima potrebna mu je operacija koja košta 5.000 evra.

- Mene su upravo česte povrede sprečile da nakon uspešne karijere, a branio sam do 38. godine života, nastavim da se bavim trenerskim poslom i tako obezbedim sebi egzistenciju. Danas nemam ništa, ni stan, ni automobil... A na posao, po nekoliko kilometara, idem pešice, sa ove moje dve bolesne noge. Za operaciju, kojom bi se stanje koliko-toliko poboljšalo, ne znam odakle da nabavim novac, često u džepu nemam ni dinar - konstatuje suznih očiju nekadašnji rukometni as, koji je 45 puta oblačio dres sa državnim grbom i doživeo sudbinu zaboravljenih i napuštenih šampiona.