Ima li nade za Radovana

SMEDEREVO - Rođen sam 1981. godine. Roditelji su me dugo čekali, prvo sam im dete. Bio sam, kažu, zdrava i napredna beba sve do šestog meseca, kada sam primio vakcinu protiv dečije paralize. Tada su se pojavili prvi znaci bolesti. Nikada nisam prohodao. Noge ne kontrolišem. Ruke me ne slušaju. Moj govor razumeju samo najbliži.

Ovo priča Radovan Samardžić (30). Nije pisana rukom. Misli pretače u reči uz pomoć štapića koji drži u ustima i njime tipka po tastaturi laptopa. Njegov izum. Tako je nastala i ova priča.

Nemilosrdna bolest zarobila ga je u krletku roditeljskog doma. Deceniju nije izašao pod vedro nebo.

- Biti čovek sa posebnim potrebama je teško, naročito u Srbiji. Nisam mogao da se obrazujem. Roditelji nikada nisu ni pomišljali da me smeste u neku ustanovu, jer mi je intelekt, i pored strašne paralize, ostao očuvan. Dve godine mlađa sestra naučila me je da čitam i pišem. Ona je bila moj prozor u svet - napisao je Radovan.

Sestra je otišla, zasnovala prodicu. Zacrneo se prozor u svet. Teško je podneo. Kao da je ostao bez pola srca. Otac Vasilije prenosi Radovanove osećaje, i ne krije svoje. Plače, neutešno kao dete.

Samardžićima siromaštvo nije ubilo dušu, ali su oboleli. Majčina tuga udavila je njenu jaku volju. Otac se bori sa bolešću. Ipak, ne smeju da se prepuste, potrebni su sinu.

Radovan je do pre dve godine čuvao u sebi milione neizgovorenih reči. Onda su pokuljale na slobodu.

- Kada sam dobio prvi mobilni telefon, bilo je to pravo otkrovenje. Počeo sam bradom da pišem po tastaturi. Tako sam napisao roman „Marija i Miša“.

Napisao je 137 strana priče o ljubavi i smrti. Triler njegove mašte. Sati i sati nadljudskog napora.

- Godinu dana se nije odvajao od telefona kuckajući knjigu. Sestra je sve prepisivala na papir. Kada je dobio kompjuter, preko Interneta je upoznao našeg čoveka u Australiji, koji se založio za njega, pa mu je izdavačka kuća iz Brizbejna objavila roman - priča otac, a Radovan odobrava uzdasima ushićenja.

Radovan ima 1.000 prijatelja. To su virtuelni životi sa društvene mreže koji Radovana raduju. Negde su slični njegovom. Nevidljivi su. Do dva iza ponoći se dopisuje sa ljudima širom sveta.

Sada se, nakon sestrinog odlaska, zamračio i ovaj, jedini preostali prozor u svet. Laptop je odslužio svoje. Gleda u svoj profil na „Fejsbuku“. Čeka poruku. Strepi, jer ako stigne neće moći da odgovori. Miš koga pokreće bradom je pokvaren. Radovan se više ne raduje. Ne može da živi svoj jedini život van zidova.

Hoćeš li napisati još neki roman? Napisaće. Bar jedan. Ili više. Ima lavovske snage u velikom srcu.

KOLICA

SAMARDžIĆI su živeli od očeve radničke plate, danas od jedne penzije. Stanuju na poslednjem spratu šestospratnice na periferiji.

- Lift je više pokvaren nego što radi. Kada bi bar imao elektromotorna kolica, mogao bi da izađe u park, da ode do grada. To neizmerno želi - priča otac Vasilije.