Rabadžija sedam decenija

BAJINA BAŠTA - Odvajkada su, u srednjem Podrinju, čuvene bile rabadžije iz bajinobaštanskog sela Crvica. Iako ovog starog zanimanja poodavno nema, i danas živi sećanje na Stojadina i Borišu Markovića, Borivoja i Momira Stefanovića, Miluna Vukovića i Luku Damjanovića...

Ipak, poslednji crvički rabadžija još se ne predaje, mada će za koji mesec navršiti 94 leta. Ratko Mijailović Likadžija, pri tome, ima više od sedam decenija „transporterskog“ staža.

- Baš sam skoro računao: do sada sam promenio 22 kola i oko 40 pari volova. Donedavno sam još pomalo radio, kad me ljudi pozovu tamo gde nema puta zaprega i dalje nezamenjiva. Sada je tu sin Nikola, a ja brinem o volovima koje neću da prodajem dok sam živ - kazuje krepka starina.

Bio je, veli, tek napunio 14 godina. Onako golobradog, starije kolege lepo su ga prihvatile, poučavale i, kada je zatrebalo, pomagale. Za uzvrat, na dugim putovanjima Ratko im je pesmom prekraćivao vreme. Zato što je najčešće na repertoaru imao staru, poznatu rabadžijsku: „Ej, like, like, ponesi nam harmonike, i ponesi gajde, pa sa nama hajde...“, stekao je nadimak Likadžija, koji mu je, vremenom, potpuno zamenio pravo ime i prezime. Tako su ga svugde prepoznavali, a istovetan nadimak sada nose svi njegovi Mijailovići: sinovi Pero, Nikola i Slobodan, ali i ćerke Nada i Rada.

- U životu, osim rabadžiluka, ništa drugo nisam radio. Nekada se lepo zarađivalo, od toga sam svu decu iškolovao... Jer, ljudi su rabadžije cenili, a devojke volele, pa smo na vašarima bili glavni. „Gustirali“ smo muziku po čitavo popodne, a nekad i noći provodili po birtijama, naročito posle dugog i napornog puta. Svirači su znali našu slabu tačku, pa kad zasviraju i zapevaju: „Jaoj, mene, gde mi prođe vreme, za kolima i za volovima...“, mi ih okitimo parama i „razvezemo“ rabadžijsko kolo do zore - veli Ratko, dok ćerka Nada „precizira“ kako se dešavalo da ga, pripitog i usnulog, volovi sami dovedu do pred kuću.

Mijailović, međutim, ni za čim ne žali. Kaže, voleo je da popije i dobro pojede, a zdravlje ga je ipak služilo, pa niko u familiji nije doživeo njegove godine.

AMANET

Poslednji posao za moje volove biće da, kada dođe vreme za to, i mene odvuku do mesta gde ću večno boraviti, pored supruge Zdravke - kaže Ratko Mijailović, ponosan na svoju decu, na unučad i 15 praunučadi, a uskoro očekuje i čukununuče.

KAD SU SPADALE POTKOVICE...

Ratko je, mahom u Mačvu, „terao“ rakiju, suve šljive, borovu i jelovu građu, a u svoje pasivne krajeve dovlačio pšenicu, kukuruz, šećer, so... Prevezao je, tako, i sav kamen ugrađen u korito rečice Vrelo, u Perućcu, a tovari su težili skoro dve tone, pa su volovi ostajali „bosi“, jer su im od napora spadale potkovice!