Boris jači od bolesti

SUBOTICA - Prvo ide jutarnja kafa sa mamom, onda polako namirim stoku, nahranim piliće, prasad, krave i dva teleta, krunim i krupim kukuruz, sada treba i nacepati drva za potpalu... Ovako Boris Hrnjak (32) iz Novog Žednika, malog sela nadomak Subotice, teško ali razumljivo, opisuje svoje radne obaveze. Bio bi to sasvim običan dan na selu, da ga nasmejani mladić, koji od rođenja boluje od Daunovog sindroma, ne obogati slikanjem i boravkom u dnevnom centru OISŠ “Žarko Zrenjanin” u Subotici.

- Radovi na njivi su uglavnom završeni, pa imam više vremena da slikam - dodaje Boris, dok u dvorištu vešto parkira traktor, a odmah potom se presvlači i uzima kičicu u ruke, jer obožava da slika.

Kada se 1978. godine Boris rodio, malo toga se znalo o Daunovom sindromu. Majci Ruži su pri odlasku iz porodilišta rekli samo da će dete sporije napredovati. Iako je bila u čudu i pomalo uplašena, hrabro majčino srce to nije pokolebalo.

- Puno sam radila sa njim, pričala mu, vodila ga svuda, uvek je bio među ljudima, učio da radi seoske poslove, a u dnevni centar sam odlazi već 26 godina - priča Ruža i dodaje da je samo zahvaljujući velikoj socijalizaciji, Boris sada potpuno samostalan momak. - Mi ne brinemo da li će butan biti ugašen, stoka čista i sita, vrata štale zatvorena, ili njiva dobro uzorana, jer on sve što radi, radi savesno i pažljivo. Nije uvek bilo lako, trebalo je u to uložiti puno strpljenja i ljubavi, ali on sve to duplo vraća svojim aktivnostima, osmesima, zagrljajima...

Dok se majka priseća svih lepih, ali i onih težih trenutaka u protekle tri decenije, Boris na platnu stvara pravo umetničko delo. I sve vreme pevuši “Oj Moravo, moje selo ravno”.

- Jako volim da pevam dok slikam, sve je lepše uz pesmu - tvrdi Bora i odlazi da nahrani pudlu Loliku. - Tata je doneo, a ona je sada moj najveći ljubimac.

Omiljen kod komšija, prijatelja i bratovljevih drugova, Boris je zbog izuzetnog smisla za humor, nezamenjiv u okupljanju u domu Hrnjaka.

- Kada bih se opet našla u istoj situaciji, bez razmišljanja bih isto uradila, a to savetujem i drugim roditeljima - ne odbacujte svoje dete, već radite sa njim, a ono će vam svakodnevno uzvraćati bezgraničnom ljubavlju - sa jedva primetnom suzom u oku, poručuje Ruža, ljubeći sina u čelo.

- Ovaj rad će sigurno biti na izložbi, savršen je...

NAGRADA ZA DOKUMENTARAC

U DOGOVORU sa defektologom Danijelom Andrašić iz OISŠ “Žarko Zrenjanin”, Ruža i Boris su jedan običan dan pretočili u dokumentarni film “Sve boje moga srca”, koji je osvojio nagradu na festivalu “Uhvati sa mnom ovaj dan”, kao ostvarenje sa najboljom porukom.