Zašto da nas drugi vozaju

KADA su, nedavno, na račun Agencije za privatizaciju uplatili poslednju, šestu ratu od 406.000 evra, radnici kruševačkog „Jugoprevoza“ postali su - gazde! Ali, ni po čemu nisu ni nalik ovovremenim kupcima srpskih firmi. Zato im se više dopada kad im kažu da su - domaćini.

- Ovo je decenijama bila naša kuća, same su je podizale generacije naših kolega, i kako da je prepustimo drugome, da je krčmi i raskućava - kažu nam nove gazde. Pardon, domaćini!

Dočekali su nas u krugu preduzeća, bez euforije, što su i konačno postali svoji na svome, posle u potpunosti isplaćenih 2.434.000 evra, koliko je i bila vrednost za 80 odsto ove firme. Radnicima, u okolnostima nemilosrdnog preživljavanja, bio je to veliki teret. U proseku, svako je, u proteklih pet godina, otkad su uplovili u privatizacione vode, izdvojio po - hiljadu evra.

- Bile su to teške godine rada i odricanja - objašnjava direktor Života Cvetković, kome je povereno da rukovodi konzorcijumom od 535 zaposlenih akcionara preduzeća. Oni nisu imali dilemu zašto su se upravo za njega opredelili.

- Živeo je Života, sve ove godine, i naš život - kaže nam Dobrica Stanojlović. - Za tri decenije, koliko je u firmi, i bezmalo 20 godina direktorovanja, stekao je dvosoban stan i stari „jugo“.

Života o ovome ne želi da govori, čak se ljuti. Nas, međutim, interesuje šta je motivisalo „čarapane“ „Jugoprevoza“ da se upuste u prilično rizičnu misiju kupovine firme.

- Poučeni smo propalim privatizacijama, posle kojih su ljudi masovno ostajali bez posla, pa smo rizikovali - odgovara Đorđe Stević, inače predsednik Sindikata. - Išli smo na sve ili ništa. Primarno je bilo da sačuvamo radna mesta. Za nas, ali i našoj deci da obezbedimo utočište. I, uspeli smo. A, da li je bilo lako? Nije, naravno.

U „Jugoprevozu“ vraćaju sećanje na novembar 2005. godine. Početna cena preduzeća - 36.251.000 (dinara)... Da bi čekić udario na šest puta većem iznosu - 210 miliona, uz obaveze kupca (radnika) da ulože, ni manje ni više, nego 300.000 u unapređenje firme.

- Prvu ratu nekako smo pregurali - priča direktor Cvetković. - Druga je već bila „kritična“, ali i kasnije. Evro je „bujao“, uslovi poslovanja sve teži. Okupili smo se. Kako dalje? Ljudi kažu: idemo do kraja! A, kraja nema.

Bilo je tu, u međuvremenu, svega i svačega. Nevernih Toma, klipova u točkovima. Ali je prevagnula svest da povratka nema. I „Jugoprevoz“ je gurao dalje. Sa skromnim dividendama i više nego skromnim primanjima, usput, ulažući i više od 10 miliona dinara (kupili 28 autobusa, obnovili autobusku stanicu) u imovinu kojom danas gazduju radnici, akcionari ove firme. Sažeto u jednoj rečenici: pet godina mukotrpnog rada, strepnje i odricanja, da bi posle otplate i konačno postali vlasnici.

- Kada smo, posle onog novembra presekli da kupimo preduzeće, kuća mi je bila tek pod pločom - govori Predrag Janković. - Kakva je bila tada, i sada je. Verujem da će svima nama da krene. I onda sam verovao. Mi se ovde svi dobro poznajemo, umemo da se dogovorimo, razumemo.

Aleksandra Mladenović, Radomir Gogić, Bojan Savić i Dušan Gligorijević slušaju šta priča Janković. Dodaju njegovoj priči i ovo:

- Kad je zapelo, mnogi od nas uzeli su kredit, neko pozajmio od rođaka, prijatelja... Kako bi se na vreme isplatile obaveze.

A isplatili su svih 210 miliona dinara, i to u danu pre ugovorenog roka. Pitamo akcionare, nekadašnje samoupravljače, kakva je razlika između onog i - sadašnjeg njihovog statusa.

- Sad znamo da je ovo naše, da će ostati i našoj deci, da ni nas, a ni njih, niko ne voza - odgovaraju nam. - Nadamo se da će i naši unuci ovde imati posao. To nam je i bio glavni motiv, kada smo se upustili u prilično rizičnu privatizaciju, kako bismo ostali svoji na svome.