I jazavac mora na ražanj

SELO Bikinje iznad Golupca, od Dunava se probio i dušmanski duva vetar kroz gole krošnje šume nazvane Ravsoj. Slobodan Veljković Župaja (53) hoda po pramenovima snega i naslagama lišća. Pokušava da prepozna tragove.
- Zamka je tu, a jazavca nema - zaključuje. - Spavaju jazavci. Ma, nisam ti ja lovac, kao što je bio moj otac Slavoljub.
Zoran Veljković (37) iz istog sela Bikinje (nije nikakav rod Slobodanu) u šumi osluškuje klepetanje pustih grana. Oštro pade sumrak.
- Da se vratimo - predloži Zoran. - Nema jazavca.
Puste, neuzorane njive pored potočića, a u naselju je malo odžaka iz kojih beo dim odlazi ka sivom nebu. Tako je to uvek, najveće kuće su one u kojima nema života. Životari još samo 50 domova.
- Nas, koji smo ostali, ubi nemaština - reče Slobodan. - A samoća dođe kada si već umoran, tiho, u prvi mah je primiš kao olakšanje. Onda pritisne.
Slobodanu je majka umrla pre dve godine, otac preminuo pre šest meseci. Otac bio zidar, dobijao zanatsku, a majka, domaćica, poljoprivrednu penziju. Župaja nema ni brata ni sestru, sam je, vatru u peći drži samo majčina tetka, 87 godina stara. Župaja nema ni dana radnog staža. Na crno je radio kao konobar.
- Ništa ove godine nisam posejao na svoja tri hektara, nemam ni traktor da poorem, a i da sam nešto bacio u zemlju ništa ne bih zaradio - govori. - Zato sam se dohvatio jazavaca.
Slobodanov drug, Zoran, kada je sezona, pravi blokove od betona, gde nađe posao, u "bloketarnicama" od Požarevca do Gradišta. Ni on od poljoprivrede ne može da živi.
- Surov posao - kaže Zoran. - Cement, šljunak, voda... Šta drugo? Praviš, utovaraš, osam centi dobijem za jedan blok.
Kafana "Šiling" u selu Ponikve, prema Požarevcu. Živa muzika trešti. Dolazi kuvarica.
- Jazavac je gotov - izveštava.
Na ražnju ispečena zverka. Tri jazavca su u poslednjih mesec i po završili kao pečenje.
- Bolje nego jaretina - potvrđuje mišljenje Slobodan prijatelju Draganu zvanom Švaba. - Onaj Saša, lovac, smotao četiri jazavca za dva dana. Doneo mi, platio sam mu. A Žika iz Vinca nije ni znao da je ovo prvoklasno meso, nego davao kerovima. Tek čvarci. Jeo i Dragiša, onaj iz Usija, a mislio da su svinjski.
Slobodan topi salo jazavaca i to prodaje. Mast od ovog biljojeda je lekovita. Župaja prodaje bočicu masti za 20 - 30 evra, daje i besplatno nekima koji ne veruju.
- Doktor rekao ribaru iz Velikog Gradišta kada je povredio koleno: "Ili operacija ili da u apoteci nađeš mast od jazavca" - navodi Župaja. - U apoteci nisu imali mast, pa ovaj došao do mene. Mazao i - nema operacije. Leči mast povrede i reumu, išijas, lumbago, bronhitis, sve druge bolesti pluća.
Sada je vreme za jazavce. Puni masnoće, tonu u zimski san. Kada ogladne imaju žlezdu, "čašicu", koju sišu i tako dočekaju proleće. U proleće i u leto, kada su jazavci najjači, nemaju salo iz kog bi se dobila lekovita mast.
Vreme jazavaca, nije za betonske blokove koje pravi Zoran Veljković.
- Pokušao sam da radim sve i svašta - dobaci Zoran. - Nisam ja mlad sa svojih 37 godina. Vidim, neki su mlađi od mene i sa 65. Planiram da bežim napolje, sistem je, osećam, preopterećen, ne znam šta ću.
Slobodan je bio oženjen Nikoletom, Rumunkom iz Krajove, još 2001. godine. Priznala mu da već ima tri ćerke, pa su se rastali.
Zbog vetra su, kada smo bili u Velikom Gradištu, vezani brodovi. U Golupcu je Dunav poprimio svetlozelenu boju, a zapenili talasi. Preko reke, mesto Kladovo, sijaju svetla rumunskog Turn Severina. Tamo je ćerka Zorana Veljkovića, Jasmina.
- Upisala je prvu godinu ekonomske škole - poče Zoran. - Ima moja ćerka sada 15 godina. Jasmina. Lepa je Jasmina. Sa ženom, Paulom, rastao sam se mirno, vratila se u Rumuniju. Nismo mogli ovde, u Bikinju. Ko zna gde je Paula sada, da li u Austriji, da li u Francuskoj, ćerku mi čuvaju njeni roditelji. Ćerku nisam čuo 12 godina. Sada je zovem svako veče, a nije nam teško da se vidimo. Pređem Đerdap i - eto me. Ne, ne zovem je da pređe, ne znam ni gde ću ja, ne znam gde će ona kada sazri. Ne smem da je pozovem, izneverim.
Slobodan odlazi u Sportsko društvo Bikinja, Polet, i tamo pije pivo.
- Jazavac je - gospodin - govori. - U jazbini ima i spavaću i gostinjsku sobu i kuhinju. Dođe lisica i opogani mu ulaz. Odmah jazavac odlazi. Lisice ne prave svoje kuće, otimaju tuđe. Šta: jazavac? On jede korenje, mlad kukuruz, svakojake trave... Dobar je jazavac. Možda se oženim iduće godine, kada se navrši godinu dana od smrti mog oca, Slavoljuba. Nije ni za čoveka, ni za zverinje da samuju.
- Jazavac je lopov - reče Zoran.
- Nije jazavac lopov - odvrati Slobodan.
Zoran je rođen u Beču, na Krstovdan, 18. januara 1972. godine. Majka ga je tamo ostavila. Prebačeni papiri, u rodno mesto majke, Trnjani kod Požarevca. Usvojili su ga, kao siroče, Danilo i Dobrinja Veljković iz Bikinja.
- Nikada majku nisam video, pa i ne znam kako se zove - izgovori Zoran. - Tada je bilo, kod usvajanja, kao kredit da dižeš, sa dva svedoka. Dva svedoka rekla da su Danilo i Dobrinja, koji decu nisu mogli imati, sposobni da me podižu. Bio sam u sirotištu kod stare kasarne u Požarevcu, imao sam 18 meseci. Pamtim samo Bikinje, nemaštinu. Onda iz Rumunije došla Paula, rodila mi ćerku Jasminu, otišla. Ne može biti mlad čovek koji nema roditelje.
- Majka ti je dospela u starački dom u Požarevcu - podseti ga Župaja. - Tamo je.
- Imam njeno ime, napisano na nekim papirima, zaista ne znam kako se zove, morao bih da pogledam - odgovori Zoran. - Moja pomajka, maćeha Draginja, umrla je 1986. godine, a moj poočim, očuh, Danilo, posle se oženio Slavicom, mojom drugom maćehom.
- Moj otac ostavio dva lovačka kera - nastavi Slobodan. - Jeste, pustio sam ih da idu, nađu nešto bolje. Ali, čekao sam da se vrate. Nisu.
- Zašto da se vrate - upita Zoran?
- Red je da se vrate - kaza Slobodan. - Osnovni je red. Biće valjda jazavaca za Novu godinu, da ga ispečemo u "Šilingu" ili da ga bacimo u kiseo kupus, za podvarak?
- Biće jazavaca - zaključi Zoran.